Rastvorio sam te kao ružu da bih tvoju dušu vidio i ne vidjeh je. Ali sve okolo – obzorja zemlje i mora – sve, unedogled, bi ispunjeno beskrajnim i živim životom. Spomenik Huanu Ramonu Himenesu, na trgu Kabildo u Mogeru
Daleko od olujnih bregova,Neko se igra i izmešta unutrašnjost. Tako se mašta o ženi bele puti,Vraća u strah od snegova i očiju.Pred sobom napušteni Izrailj postajem.Daleko od svih slika, rodi se ostvarenje.Ne boli što je mnogo čekanja bilo,Nego hladna tuđa misao.Izmešteni lični predeli Nečije su sterilne pustinje i Ljubim te…
I Povijest mora biti pregažena! Gazi sa mnom na svjetlonosne budućnosne staze. Klikni širem nebu! Šetnjom tamnom izvest ću te u radosne oaze. Kroz trijemove ruža i mirta, a uz svirke kovrčaste, ti ćeš vlage ispunjenja liti, kada, vođen rukom boga i ritmom dirke, stopama almeje uđeš u Magic city.…
Stvari su oko mene duboko sadržajne. Cvijeće ima značenja i riječi na rubu puta. Vode šapću u noći neiskazane tajne, i vjetar na mahove čudne maštanije šaputa. Oči životinja krijese se s voljom izraza. Kamen u brdu nasumce lik i smisao prima. Nesvijesna savjest pita se: zbilja, ima li izlaza…
Sanjam da su jednog jutra tamničari zatekli samice i okove prazne u tamnici mukloj gde su samičari umirali sami u grkljanu kazne. S dna senke vido sam oči zagnjurene, braću gde skidaju s čela kosu sedu, čuo sam ključare slobodom ranjene kako lude u tom praznom mukoredu. Pitaju tišinu: Kako…
kad mi nokti narastu toliko da ih ne mogu čistiti lutanje po svijetu se završava dolazim kući na kladi sjekirom odrubljujem svoje fine nokte sve dotle dok i crno ne ispadne slažem ih u kutijicu odlažem u biblioteku pamte mi priče s putovanja kad noću ugasim svjetlo čujem žamor u…
(Znaš) Bliskost je ustvari prijatno ćutanje Deljenje tišine Prostor je ionako pretovaren teškim zvucima bezrazložnim rečima Napor je shvatiti nesigurnost svih tih glasnih senki Uvek ću radije ćutati sa drvećem (Ne znaš) Erez Avny – Silence of Muse
Kada odvojim prste od oblaka i skinem mrtve sa svoje kože Ostaću u sopstvenoj rečenici U strahu naracije U golim prefiksima Tvojih očiju. .. Ostaću u navici Na površini simbola Istrgnuta iz okvira pijanih slikara nesposobna da čujem koncept glasnika U čijim nastavcima i živim. .. Ostaću na slomljenom trotoaru…
Kroz rešetke nebo teskobna duša pesnika-grešnika luta od zida do zida njegovog bića osam kubnih metara ili manje verovatno nije dovoljno za let i pored ogromne želje da se vine na porok seća ga još košmarna stvarnost zaslužena unapred potrošenim endorfinom zamor bića još traje kao što traje i sećanje…
Kiša prstima po tvom prozoru mrlja,mrmlja. Htela bi da uđe da se ubije. A ja vidim.Ležiš u postelji.I baš te briga. U mraku.Gola.Baš te briga. Raspustila kosu.Raširila butine. I gle, crne mahovine! A prst srednjak leve ruke,radi li radi! Zločinac,traži crvenu krestu. I zlaćani med već pocurio. I zoveš me…