Daleko od olujnih bregova,
Neko se igra i izmešta unutrašnjost.
Tako se mašta o ženi bele puti,
Vraća u strah od snegova i očiju.
Pred sobom napušteni Izrailj postajem.
Daleko od svih slika, rodi se ostvarenje.
Ne boli što je mnogo čekanja bilo,
Nego hladna tuđa misao.
Izmešteni lični predeli
Nečije su sterilne pustinje i
Ljubim te zbog otvaranja očiju.
