Kafana. Par stolova je puno. Devojka ulazi, osvrne se po prostoriji i prilazi čoveku koji je sam za stolom.
- Ah, izgubila sam se… Molim vas, možete li mi pomoći? Ne znam gde se nalazim.
- Pa ne znam ni ja. Tišina tamo! Pssss…..
- Ali, ranjena sam. Gospodine, pogledajte, noge su mi krvave i ranjene..
- Ma ne izmišljaj mala. Gubi mi se s’ očiju, ajde!
- Gospodine, gospodine…. pogledajte, u kotarici nosim cveće. Hoćete li da kupite jedan?
- Šta jedan?
- Cvet.
- Šta…? (prvi put je pogleda) Beži bre!
- Ali, molim vas, pomozite mi! Moram da kupim cipele. Bosa sam i krvava i hladno mi je. Molim vas, ja na svetu imam samo vas.
- Samo mene…ko si, bre, ti?
- Ja … ja sam se izgubila.
- Pa ako si se izgubila, idi se nađi.
- Molim vas…
- Ama, šta ti od mene hoćeš?
- Kupite cvet.
- Neću.
- Kupite mi cipele.
- E, baš neću.
- Izlečite mi stopala.
Gleda je i ćuti. Ona mu polako prilazi.
- Evo, poklanjam vam. (pruža mu cvet)
- Šta je ovo?
- Cvet.
- Ama, znam da je cvet. Šta ti zapravo od mene hoćeš?
- Ljubav.
