Nije trebalo toliko da studiram.
Trebalo je češće da putujem.
U Italiju, na primer.
Ionako sam stalno čitala,
Tada, kada sam bila mlada.
Nosila bih sve te haljine lepršave, i šešire bih nosila,
Onako, da ti se ne vide oči, kao u reklami.
Rumuni su dobri muzičari,
Tako je pričala moja mama.
Mogla sam da idem u Rumuniju.
Dan je bio moj prijatelj.
Sada mislim na njega posle mnogo vremena.
Nosio je one smešne brkove,
I igrao se sa mnom kad god je dolazio u goste,
Pričao na engleskom i nije mi se smejao što ništa ne znam.
Poslednji put kada sam ga videla,
poklonio mi je disk sa rumuskim pop hitovima.
Oh, kako sam mogla lepo da živim kad sam bila mlada.
Uopšte nisam morala toliko dugo da studiram.
Ionako sam stalno čitala i vucarala te knjige za sobom.
Mogla sam da idem na festivale,
Njišem se uz ritam,
I spavam u šatorima.
Ali babina pretnja – Uči, Silvija, da ne budeš glupa kao ja,
I da zavisiš od drugoga;
I mamino – Ako padneš još jedan ispit, vraćaš se kući!
Sa Vesnom sam delila odeću.
Pile smo pivo u haustoru zgrada.
Objašnjavala mi je Marksa u dva ujutru noć pred ispit.
Sedele smo za stolom na tim plastičnim stolicama
(jednu smo slomile, pa nas je gazdarica terala da platimo).
Ja nikako nisam mogla da shvatim tog Marksa,
Pa se ona trudila da mi objasni na primeru prodavačica iz prodavnice.
Džaba.
Jedva smo čekale da porastemo
I da ona bude neka super poznata glumica,
A ja neki kul pisac, il tako nešto, mnogo kul.
I evo me sada,
U nekoj staroj zgradi na osmom spratu,
gde lift ide do sedmog,
I opet posmatram život kroz prozor.
Sve sam iz tih knjiga zaboravila,
Džaba sam toliko padala ispite.
A mogla sam lepo da putujem.
Ionako sam stalno nosila knjige sa sobom.
