Provejavaju misli –
oko se suzom kvasi,
tren postaje beskraj
u koga se smeštaju časi.
Sa kamena kraj mora
tiho isparava čežnja,
ribar na sred mora
vadi plen iz vežnja.
Klizi niz suvi list
na hladna ramena
i odzvanja glasno
jedna kap skamenjena.
Na Božjoj ravni
jasno obeleženi puti,
glas nevidljive ptice
nebom odlazak sluti.
