Naši mrtvi – Victor Hugo

by admin

Leže na tom strašnom polju u tišini.
Krv njina po zemlji grdnu lokvu čini;
Grozni kopci njima kljuju drob rasuti;
Po zelenom polju ti mrtvaci kruti,
Iskrivljeni, crni, liče – o užasa! –
Na nemani silne, zgromljene, bez glasa;
Lobanje im nalik kamenju su belom
Koje zima glača svojim lednim velom;
A ruka zgrčena, tavna im i svela
Ko da još na nekog mač dignut bi htela;
Bez glasa i vida leže u samoći;
Nad mrtvim i divljim snom teku im noći;
I imaju više uboja i rana
No tela konjima na rep rastrzana;
Po njima nebrojni gladni mrav je pao;
I tonu do pola već u zemlju, kao
Brod provaljen neki u tamne dubine;
Kosti su im pune truleži i tmine,
Vidi se svud zjapi trag đuleta ljuti
I zarez od sablje što ih raspoluti;
Preko te tišine pusti vetar briše,
Krvave i nage njih ne žali više
Niko, samo nebo ledenim suzama.

Mrtvi zemlje moje, ja zavidim vama.

charles marion russell-mourning her warrior dead 1899

charles marion russell-mourning her warrior dead 1899

 

Share

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *