Koliko strahova u nama živi;
Da nećemo znati kako da se popnemo,
Na mesto koje nama pripada?
Na polja da dospemo,
Gde čeka nas sve naše,
I svi naši.
Mora koja nemaju kraja,
Niti pustinje koje možemo sagledati;
Ništa to nije u našim očima.
To nisu naši prostori.
Određeno je drugačije
Razumom nepregledno,
Osećajem nedokučivo,
I voljom iznad nas.
Da kao deca,
Budemo iznova poređani.
Za navek,
Za sreću od srca,
Za zbor u večnosti…
