Ja ne razumem vazduh
dok je postojan.
Ni pokrete vode
između kojih se odvija moj govor.
Znam samo za huku stapanja
u dva početka
obeležena sećanjem
na sve što me je oblikovalo
u svoju površinu.
Nem sam, kao i svaki talas dok traje.
A talas sam jedino
u uzbunjenosti kapi
nakon pada ploda.
Saznajem prelazak poslednjeg suda
mutno žutog kao detinjstvo
u trenu kad je prvi
već pomešan sa mehurovima
koji čekaju na rubu.
I ta smrt nije od sudara sa obalom,
to je svetlost kopna,
svetlost peska
teškog od svog preobražaja u ćilibar.
