Polje kristala, polje kopača rovova
iscrpljeno kišom, njena je volja:
oduzeti misli o ljudima, misli o šetnji uljeza
zbog kasnih smokava koje su zaklale bika,
sklonile krv: nesposobnost da se ćuti,
nesposobnost da se kaže, pratim šum smrtonosnih
kapljica u gromadama, koje se sabiraju i iščezavaju,
jedino što mogu između sebe i poezije,
voleti ih na odstojanju
Drezden pluta poput velike ribe iz pepela
čija nas so prisvaja, topi i pretvara
u događaj na stubu, svedoci smo
crnog oka Elbe na dočeku ravnoteže
(bal za glavu ruskog hrta,
bal za glavu ribara koji mora ostati budan) večno, ili
nećemo dosanjati ovo hodanje po ivici,
(srce nam isparava u odmaranju od predmeta),
čekamo da nas sprovede do poljupca (primirja)
između vremena i vremena kad je sneg i noć plava
(fotografija obrana iz zaboravljenog stakla),
kad se čuje Kaćuša, potopljena harmonika
u crno oko Elbe
(susret dve lepote od kojih jedna plače),
slušaj kako se obnavlja, pluta
poljem mehurova, poljem razbijenih metafora,
slabi smo (Andrej nije progovorio tri dana)
zbog reči puževa, iz oštećenih sećanja
osloboditi crte lica u crno oko Elbe,
i još je naum sirovih mrlja: podići
svemir,
skinuti prašinu sa ružinih latica,
jedno dete upravo stupa u vrt i želi
poći za svim onim što je izronilo
između dve nesanice.
