Sinoć sam sanjao da sam umro. Ne znam kako se to desilo, ali znam da sam umro.
Brat Rudolf je došao po mene da proslavimo ovaj događaj. Ispričao mi je da je upravo ubio samog sebe, ali da to nikako nije bilo samoubistvo, već da je upucao u lice drugog sebe. Tehnički, proslavljao sam sopstvenu smrt sa rođakom ubicom koji je ubio mog najbližeg rođaka, ali je sve delovalo opravdano.
Vozio je crveni kabriolet sa volanom na kontra strani. Leteli smo kroz grad u kome smo obojica odrastali sve dok se zbog studija nismo preselili u metropolu. Sekao je krivine, prolazio kroz crveno, ali se nisam plašio. Osećao sam olakšanje. Kad si mrtav nemaš nijednu obavezu, osim da budeš mrtav.
Bio sam srećan.
Rudolf nije usta zatvarao. Samo je mleo i mleo, iako je oduvek bilo suprotno, jer sam ja taj koji stalno priča. Isključio sam ton, uzvraćao mu osmehom i klimao glavom napamet kada mi se činilo da bi to bilo lepo da se uradi. Svejedno, on se ludo zabavljao. Ma i ja sam.
Vidi nas, mrtvi smo, a kao da nikada nismo više bili živi. Nečiji telefon u kabrioletu je zazvonio.
Probudio sam se. Iz usta sam osetio smrad duvana, a leđa su me bolela od dušeka. Zvonjava je dolazila sa poda. Bio je to Rudolf. Pogledao sam na sat. Već sam kasnio na posao.
– Halo.
– Šta radiš? Jesam li te probudio?
– Rudi, imaš li pištolj?
