Mi, uglavnom nezadovoljni sobom, žalimo nad svojom sudbinom.Nerešive dileme(iluzije) odlažemo nadajući se da ćemo to sve prevazići olako.Nije lako.Teško je rešiti vekovni problem kuda ćemo se uputiti dalje.Srećni ili nesrećni,odlazeći dalje,mi savest plašimo padom i nestajanjem zauvek.Iskreno, moja savest mi ne dopušta da na takav način shvatam i prihvatam stvarnost i smrt. To je lični poraz pred sobom.
Prilika da se preduzme nešto i odagnaju strahovi od neizvesne večnosti je na svakom koraku,svugde ,čeka na nas.Tog sam stava da se prave, istinske prilike dogode jedanput ili dvaput u majušnim našim životima.Taj uzani put nadanja
treperi ,traži slobodu koja je oslobođena od praznina unutar nas samih.Zato ponekad i nemam savet kako zakoraknuti prvi korak u beskonačnost. Stoga, u dilemi ostajemo za još neko vreme, sve dok nam se ne prikaže istinska svest čistog razuma o nama.
