Ona stalno pita- da li sam stvarno debela?-
ili, – pogledaj mi stomak,misliš li da sam debela?-
nekada samo odmahnem glavom,nekad uzdahnem
ili prevrnem očima
a ponekad joj kažem ono što želi da čuje
jer mi zaista ne smeta
ni jedan jedini njen gram.
Ona stalno pita – da li ti je dosadno?-
ili – da li se smaraš?-
nekad se samo nasmejem,
nekad ostanem ravnodušan zagledan u
dosadni program na televizoru…
a ponekad joj kažem ono što želi da čuje
jer mi zaista ne smeta ni jedan sekund
proveden na kauču.
Ona često pita – zašto samo ćutiš?-
ili – zašto nikada ne pričamo o bitnim stvarima?-
nekad slegnem ramenima,
nekad se pomerim u stranu
menjajući položaj tela
i dalje ne progovarajući
jer mi je beskrajno zanimljivo da
iznova slušam ista pitanja postavljena
energijom koja ne posustaje.
Bravo. Ovo je pesma. Bravo.