Nije bilo reka, ni magli. Kao ljudi, bojali smo se mora.
Gotovo je sa napuklim suvenirima; nađosmo, posle svih dosada, otkriven lik.
Život, po koja figura, bez simbola.
Sačuvani nameštaj, predeo planinski; ni Sparta, ni Markesov Makondo.
Ni Urala, ni Urge, ni Vizantije, u nekoliko staništa.
Ni reči velikih, jedino uzdah i nad začinima. Ni stakla.
Ni poraza, ako
Previdimo gde se tužno
gnezde ptice.
Ali “bi svetlo(st)”, i čovek neki;
Kraj njega starica. Još neko,
Za utočište, pticama. I peti,
Osmeh.
