Godine prolaze, starost stiže, eto, lepota kopni, poput snega, onog po lepom aprilskom danu… lepota kopni. Život je kratak, ali, život je tako bogat pored tebe, jer mi imamo priču, mi prolazimo zajedno kroz sve. Ti i ja, mi imamo plan, mi delimo živote, mi smo tim, nas dvoje smo…

A crust of bread and a glass of milk Is the last thing I’m looking at The sun and the moon May they be born anew May that thought lead me As far as possible, away from this village Goodbye, my loved ones Distant are my gazes I didn’t serve…

Sam, poput severne zvezde na nebu, koja se pita, da li će ikad biti primećena? Sam, poput provincijalca u velikom gradu, koga razdire neizvesnost, sutrašnjeg dana. Sam, poput vojnika na mrtvoj straži, koji se pita, gde mi je voljena, sa kim je sada? Sam, bez igde ikoga, sa mnogo pitanja,…

Još jedan prodje dan Uzburkan ko more. Duž pustih ulica svetiljke već gore. Nek srce umorno željno mirnih snova sada tiho plovi kroz ovu noć. Sa novim jutrom sve će isto biti ja to dobro znam. Do novog susreta sa vama Dovidjenja! Nek zvuci pesme te ispunjeni setom sad mirno…

Prevalila je daleki put Da bi stigla do ovog mesta Sela je pored mene Na ivičnjaku Da bi mi dokazala da “to” krije u kutiji za kremu Pričala mi je da je izgubila stid A i da nema para za nas više Čuli smo se i telefonom Samo da bi…

Tremors of your network cause kings to disappear. Your open mouth in anger makes nations bow in fear. Your bombs can change the seasons, obliterate the spring. What more do you long for ? Why are you suffering ? You control the human lives in Rome and Timbuktu. Lonely nomads…

Tvoje oči nikada više neće videti ikonu spasa Nikada više Petar ti je možda i rekao Glasom Oca Iskariot

Uplašeni pogledi potrošene muze moje Nisu sa ovog sveta Njima nema mesta U Dušici trošne dobrote njine Savest  muze moje Tražiće novog muža I otkriće radost Ubrane lipe Snivajući decu budućeg dana golden beauty-Garmash

rečima svojim popunjavam prazne prostore ovih umršenih pogleda ne pronalazim sebe u njima gubim se kao odraz davno ostavljenih pokreta polako se krećem, nečujno iako ne odustajem ostajem čujem zvuke, boje koje ne vidim hodnicima mojim, obojenim dodirom teško se predajem nestajem Elena Bovo

Nije bilo reka, ni magli. Kao ljudi, bojali smo se mora. Gotovo je sa napuklim suvenirima; nađosmo, posle svih dosada, otkriven lik. Život, po koja figura, bez simbola. Sačuvani nameštaj, predeo planinski; ni Sparta, ni Markesov Makondo. Ni Urala, ni Urge, ni Vizantije, u nekoliko staništa. Ni reči velikih, jedino…

Stojim na uglu ulice, naslonjen na trošni zid, kao ikona grada. Tu na uglu, gde se ulice ukrštaju, tu sam svoj na svome. U ustima dogoreva cigareta, pogledom pratim ljude oko sebe. Jedino što je ostalo je nadanje, da ću je videti još jednom, da će slučajno proći, baš tu…

Takni malo odlaska u nešto drugo. To je kao tamno okno iza kojega se zna da je more. Šapni malo suplesačici u uho. Imaj popito nekog jakog pića; budi budala, budi samoblag. Naslućuj iza orkestra prostore. Ushtjedni zakoračiti kroz staklo i odšetati. Misli, da se događa čudo za male pare….

Čekam sunce na klupi u parku Preko puta od moga stana Pratim hod oblaka na nebu I zagrljenih parova Na stazi između borova Čitač novina s drugog kraja klupe Prati hod mojih pogleda Ljubav nije oduvek postojala Nju je znate izmislila sirotinja Da bez dukata dođe Do slatke ženske brave…

Tkam jedno platno, Prostire se celom dužinom mog života. Na njemu se prepliću niti kojima nema broja, Mali oblici sa velikim. U raznim bojama se sudaraju, Tople i hladne boje, Gradeći neki oblik. Provlačenjem niti kroz potku pravim novi korak u svom životu. Leon Spilliaert

Dvadesetprvi. Noć. Ponedeljak Silueta predsedništva u tami. Jedan bezveznjaković – ko zna zašto – je izmislio priču da ljubav postoji na ovoj zemlji. Ljudi mu veruju, možda zbog lenjosti ili dosade, žive tako: čekaju na sastanke grozničavo, sa strahom, i kada pevaju, pevaju o ljubavi. Ali istina se nekima sama…