Ima ta žena neka, u crveno boji kosu. Šta ja znam, srećemo se tako na
ulici. Ja pijana, ko po običaju, ona uvek nešto našminkana. Il
našmrkana, bem li ga. Šta ja znam… dali mi neku dioptriju, kažu – nosi
ih za daljinu! A ja na daljinu odlično vidim. Nego kad mi se približe
ti, ti..nekakvi, što boje kose i trepavice, pa onda ne znaš dal su
našminkani il našmrkani, jer ti doktor nije dao dobru dioptriju. A ima
i onih, Bože, kakvih sve ima, raznih ima na ulici, raznih! – ima onih
što se češljaju. Ti su mi najčudniji. Ja sam lepo, bas pre neki dan,
bila kod Seke komšinice i rekla joj: ”Seko, sve šišaj! Sve, da ne
ostane ni dlaka.” I Seka, dobra, šta će, sve ošišala. Nista više ne
razumem ove sto se šminkaju. Kaže on meni uzmi ti lepo pisaću mašinu i
piši o suknji zavodnici. A ja suknje ne nosim. Nit zavodim. Dobro,
možda bacim neki šeretski osmeh onom malom iz pekare da mi da burek,
sve ovako se smeškam, u stranu, al dobro je jer s te strane imam sve
zube. S’ ove druge fali jedan, mlečni. Kažu doktori da je normalno da
ti u 27-oj vade mlečni zub. A imam još jedan, isto mlečni, al s
druge strane. Taj ne dam da mi vade da mogu da šacujem ove što na
korzo idu. Sve opeglani i namirisani. A kose sve im nešto na gore
nekako češljane. Pa se kao prave važni. A ja im namignem i sve se
okrećem da mi gledaju lice tamo gde imam sve zube, ako nesto smešno
kažu, pa mi se omakne da se nasmejem.
A nisam ja oduvek živela ovako, ne. Bila sam i ja lepa, sa svom onom bujnom, plavom kosom i dugim nogama. Oh, kad se samo setim…i voljena sam bila, imala sam i ja dragog svog i mater svoju. Al onda su mi rekli da sam ja tako teška, suviše glasna, nekontrolisana, da nisam više lepa, da nisam tanana, da mi pamet otišla na put i neće da se vrati. I oterali me. Tukli me, pljuvali, dragi je našao drugu dragu. Kažu ljudi da ima crvenu kosu i da hoda lagano kao san. Još tad sam se ošišala, nego je prokletija ponovo izrasla. Nego, onda, kao da se pojavila jos jedna ja, i sve mi tako sedela za vratom i svaki dan šaputala. A mi uopšte nismo ni slične. Ja sam, na primer, uvek volela da pušim te cigarete, ona ne. Imala je taj glupi običaj da me probudi u sred noći i ispriča mi neku strašnu priču u kojoj sam navodno ja glavni lik i kao da se to stvarno dešava, a to nije istina, jer ja nikad nisam učestvovala u tim događajima i njene priče su me samo plašile. Pa sam otišla kod jednog dobrog, mladog čoveka da mu ispričam te priče i da ga zamolim da joj kaže da više neću da se družim sa njom. Terao me je da crtam i ja sam crtala. Svašta sam crtala. Prošla je zima i onda je došao maj i u junu mi je rekao da razmislim da li hoću da i dalje crtam. Ne znam zašto, valjda mi je dosadilo, a i primetila sam da ona slabije svaća, pa sam mu rekla da neću. Posle toga se više nismo videli, mada sam ja mislila na njega i na crteže često.
I sada sam tako sama i ošišana. Šetam gradom , posmatram mladež i ponekad smuvam onog malog da mi da burek. A sve mislim simpatična sam mu, al najverovatnije mu je samo žao.
