Razvukla je crvenu liniju karminom po donjoj usni pokušavajući da popuni bore koje su se na njima nagomilavale godinama. Spremanje za posao uvek ju je nervirao. Žena kao žena – umela je da govori kad- kad sebi u tim jutarnjim časovima beskrajno duge kupatilske tišine. Godine i razdražljiv posao napravili su od njenih stopala tromu i previše osećajnu ženu.
– Gde li sam samo spustila grickalicu za nokte? – Glasno je prokomentarisala –
Iza sebe je imala supruga i dvoje dece. Dve majčinske suze, brige, dva majčina iskrena osmeha zbog kojih je disala i zbog kojih se idalje borila ne odustajući. Rad u banci učinio je da je kolege i poznanici doživljavaju kao mrzovoljnu i otresitu osobu, što zapravo nije bilo tačno. Bila je samo neko ko je previše puta iskreno verovao ne dopuštajući nakon silnih razočarenja drugim ljudima da joj se previše približe.
Rumenilo je nanela na obraze i lenjo pogledala u svoj odraz u ogledalu sa smešnim ispranim ružičastim okvirom.
– To bi bilo to, valjda neću zakasniti obzirom da napolju pljušti i da je saobraćaj usporen. – Pomislila je izlazeći iz kupatila.
U predsoblju je obula čizme sa diskretnom potpeticom i krenula ka vratima kad ju je neko uhvatio pod mišicu.
– Hajde majko dođi… – rekla je Milena nežno je povlačeći za sobom u dnevnu sobu.
– Ali pile moje zakasniću na posao… – nasmejala se zbunjeno.
– Nećeš majko, nigde danas nećeš zakasniti.
– Zašto ti nisi u školi?
– Mama, davno sam završila školu. Na master studijama sam. – izustila je Milena umorno sa suznim očima.
– Nemoguće… – sela je na dvosed gledajući u jednu tačku na šarenom plavkastom tepihu.
– Skuvaću nam čaj, izuj se…
Milena je obeshrabreno ušla u kuhinju, upalila ringlu proklinjući svet koji nije pronašao lekove koji bi malo usporili napredovavnje Alchajmerove bolesti.
