Više nije bilo važno to što sambijski dečaci piju semenu tečnost starijih pripadnika plemena, što je Robert Lanza potvrdio teoriju biocentrizma po kojoj smrt uopšte i ne postoji, a još manje je postalo važno to što je kolibri “najživlja” ptica čije srce proizvodi 1200 otkucaja u minuti. Frank je vec tri sata ležao mrtav u svojoj postelji umotan zgužvanim papirima novina kao što je uvek i voleo raditi. To su uglavnom bile rubrike novih političkih situacija, izgubljenih mečeva i morbidnih ubistava supružnika, ulepljena džemom, mašću, voskom i uvek sa istim rečima na svakoj stranici koje je neumorno ispisivao markerom boje indijskih oraha: Dapatkan dalam gambar. Niko u kraju nije znao značenje tih reči, ali one su, na neki način postale njegov znak, deo suštine koji je ostao neizgubljen, uguran u međusrodstvo Frenka i njegovog detinjstva, Frenka i njegove starosti… Frenka i Frenka. Često je govorio da ide mokrim ulicama oblepljen rubrikama iz novina samo da bi pokazao kako i najmanja kapljica hladne jutarnje kiše može nagrizati reči, kako je lako sprati svaku izgovorenu misao sa ljudskog obraza na koji se ona sakrila uporno bežući sa usana. I tako, idući uskim ulicama osećao je kako se crna boja polako sliva sa hartije i boji njegove ruke. Tada bi čuo kako se vraća… nije znao gde, ali bio je to Povratak. Gubio je kožu i mogao videti kako mu svaka arterija neumorno pulsira, kako se kida, a onda ponovo veže u splet mrtvih i dečijih čvorova, formirajući nekakav rukopis, slova na nepoznatom pismu i jeziku, koja nije mogao protumačiti, ali ih je mogao pretvoriti u sliku….
…U pozorištu je bilo mračno….. Dečak je grčio svoje ruke koje se nisu mogle zagrejati u ogromnoj Sali ehova, koja već odavno nije bila u funkciji. Još uvek su se mogle videti stare prašnjave lutke, statue, kostimi i pocepane zavese, slike nekadašnjih vlasnika kupljene na aukcijama i po antikvarnicama, ali i fotografije na kojim su se uvek nalazila dva lika. Činilo mu se da jedan od njih pripada upravo njemu. Zato je uvek voleo satima sedeti ispred fotografije na kojoj je mogao posmatrati Igru decaka i nepoznatog čoveka bez lika. Pokušavao je zatvoriti oči i ucrtati svoje dečije crte lica u njegovo naličje, ali bezuspešno. Njegovo lice uvek je ostajalo bledo, izbrisanih očiju, prelomljenih obrva, sa nekakvim sitnim naznakama usana i brade. I ovaj put osetio je svu nasladu bespomoćnosti. Klonuvši telom, ležao je, poput fetusa, zgrčen na hladnom podu bine, pokusavajući zmureći da dozove nešto izgubljeno, da ponovo spoji pertle koje , srameći se, nije naučio vezati ni u svojoj desetoj godini. I zaista, u probuđenim mislima, osećao je kako, spajajući se u harmoniju oblika, i zvuci i reči izjednačavaju svoja značenja formirajući glas. Njegovo telo postajalo je sve mokrije, i sam je postajao voda koja se ulivala u čvor, crna poput katrana tek razlivenog po drumovima.
Vise nije bilo važno to što nijedno drugo biće ne može da živi načinom na koji živi ptica, to sto naučnici tvrde da ljudska bića po teoriji o kosmičkim česticama, žive u nekakvoj vrsti Matriksa, kao ni činjenica izumiranja maloljudnih plemena poput Himba u Namidiji. Ni dečaka, baš kao ni fotografije više nije bilo. Ljudi su uzaludno iznova pretraživali zgradu starog pozorišta znajući za omiljeno mesto ovog desetogodišnjeg dečaka. Na starom, drvenom stolu, u centru bine, nalazila se sveća sa koje je beli vosak neumorno kapljao, ispisujući na starom papiru identične redove koji su ponavljali: Dapatkan dalam gambar. Možda su ih senke i mogle videti…
