Na jednom školskom času rečeno nam je
Kako staklo nema kristalnu već amorfnu strukturu
I u stvari neprimetno ali stalno teče.
Davan nam je primer srednjovekovnih katedrala
I njihovih velikih prozorskih okana,
Koja su danas deblja pri dnu nego pri vrhu
Jer se staklo vekovima polagano slivalo naniže.
Mnogo kasnije saznao sam da je ovo mit
I da pošto se nakon obrade ohladi i ščvrsne
Staklo teče koliko i mramor.
Ali sad razmišljam kako na mojoj duši
Starijoj od ma koje katedrale
Okna ipak mora da su od neke naoko čvrste,
A zapravo sporotekuće materije,
Te da su zbilja znatno deblja pri dnu.
To bi moglo da objasni zašto je
Pogled s dna duše toliko mutniji.
