PESNIKOVA SMRT
Pogibe pesnik! – rob poštenja –
Pade od laži što svet toči.
S metkom sred grudi i pun ogorčenja,
Zanavek gordo sklopi oči! …
Ne podnese mu čista duša
Uvrede koje spletka krije,
Ne htede gadni svet da sluša …
Sam je ko i pre … i ubijen!
Ubijen je! … Sad čemu jadovanja,
Pohvala horskih glupa skala,
Mucanje jadno opravdanja?
Presuda sudbe već je pala!
Niste l’ se vi baš zlobno dali
U hajku za njim dok je sam,
Zabave radi, rasplamsali
Jedva tek prigušeni plam?
I šta sad? Radujte se … Duša čista,
Da trpi više nije hteo:
Nesta, ko baklja, genij blistav,
Sjajni je venac njegov sveo.
Njegov ga krvnik, mirno uze
Na nišan kleti … I žestoko,
U srcu miran i bez suze,
Pogodi ne trepnuvši okom.
Šta je tu čudno? … Izdaleka,
Njega je, s mnogim koji kreću
U lov na činove i sreću,
Dovukla k nama sudbe reka;
Prezirao je s drskim smeškom
Tu tuđu zemlju kojom krenu;
Kako da štedi slavu njenu;
Kako da shvati u tom trenu
Zlodelo kakvo vrši teško! …
I on je mrtav – grob ga zavi,
Pade ko onaj pesnik plavi
Što iz ljubomore se tuko,
Koga u pesmu sam već stavi, –
Pokošen, ko on, hladnom rukom.
Što od života mirnog, pravih prijatleja
Ode u svet taj zavidljiv i pogibeljan
Za srce slobodno, za strasti plamne, lude?
Što klevetnicima on pruži svoju ruku,
Što dade da ga lažnom pohvalom privuku,
On, koji još ko dete prozre ljude? …
I mesto starog, trnov venac su mu tako
S lovorom dali, kao breme trajno:
No igle potajne su jako
Krvavile mu čelo sjajno;
Otrovaše mu zadnji čas, jer čuje svuda
Pokvaren šapat tih podsmešljivih glupaka,
I umre – osvete uzalud žudan,
Kivan što mu sve nade pokopa ta raka.
Da, gotovo je s divnom pesmom,
Umukli su sad glasi tvoji –
I pesniku je tužno, tesno,
Na ustima mu pečat stoji.
*
A vi, potomci naduveni
Otaca slavnih što u podlosti su prvi,
Koji su ropskom čizmom pogazili seni
Rodova uvređenih koje sreća smrvi!
Vi, što u rulji pohlepnoj ste pokraj cara,
O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!
Vi, kojima sad zakon krilom zaklon stvara,
Pred vama sud i pravda – sad će nemo stati! …
Al’ ima božjeg suda, razbludnosti čeda!
I on je strašan: on vas čeka;
Taj sud se zveku zlata ne da,
Unapred sud taj vidi nečoveka.
Pred njega ćete zalud s klevetama doći:
Jer tamo istinama samo mere,
I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!
