Duše ponekad i ne znaju kuda će same.
Znaju da su daleko odlutale,
mislima koje ih vode,
od sopstvene sene i ludila.
Jedino što plaši usamljene,
ali ne i od Duha napuštene,
su zloslutni snovi ,
iz kojih nema probuđenja.
Svest je tada nikad otvorenija,
nikad bliža ponoru.
Tako se te duše,
koje zaista i jesu same,
leče od straha i zaborava.
Terajući sebe, po osetu dobrog vetra,
ka suncu i spasu.
