Postoji neka tuga u očima istočnika,
dok pohode neke druge gradove i druge zemlje,
oni ćute i gledaju tuđe sudbine,
sećajući se svega što su napustili.
Postoji neka tuga u očima istočnika,
raduju se svojima kad ih u tuđini vide,
prepoznaju se po govoru, sećanju nekom,
po ljudima koje spominju iz izbledelih uspomena.
Postoji neka tuga i u njoj istočnici,
odvojeni od svog korena oni venu.
Istočnici nikada neće postati neko drugi,
u grudima osećaju damar da se vrate odakle jesu.
Odlicna pesma Zare. Veže čoveka i podseća na nostalgične momente koje treba čuvati u sećanjima.
Bice sve vise i vise istocnika…na zalost