Čovek bez vida živi u ulici bez broja, u gradu bez imena.
Sluša muziku bez reči dok čeka bez strpljenja pravdu bez istine.
Besni bez srdžbe idući putem bez povratka ka zemlji bez obećanosti.
Čovek bez vida želi bez strasti da oseti bez čula.
Zarobljen bez okova u rupi bez dna, tunelu bez svetla na kraju (bez početka).
Čovek bez vida sanja bez snova da sa planine bez marsovaca opčinjen pogledom bez horizonta napiše pesmu o čoveku bez vida.
Vreme teče bez sata, bez Sunca od jutra do mraka. Živi u svetu bez svetla.
Čovek bez vida bolestan bez boli bez rezerve voli jedinog stvora stvorenog od Boga koji je ostao uz njega kada nikome ne treba.
Razmenjuju ljubav bez dodira, misli bez reči.
Žive u kući bez prozora, u zenitu tame on i njegov kum bez prstena, majka bez brige, svetitelj bez ikone, njegovo sve… srce, oči,spas, najbolji prijatelj. Njegov pas!
Koliko je čovek bez vida bez posebnih potreba?
Koje su naše potrebe?
On nas vidi, a mi njega?!
