Изашла сам на улице мог родног града, у Кнез Михаилову улицу, шетајући до Трга Републике. Као и сви остали демонстранти, тражила сам демократију, слободу мисли и речи… Кордони су били са обе стране улица, а онда се наједном појавио и водени топ. Стала сам пред њега у некој мирној и достојанственој тишини, не слутећи шта ће да се деси. Наједном, на мене се сручио ужасно снажан млаз воде. Поклекла сам, па се придигла и кренула према њему… Када се вода опет обрушила свом силином, као да сам била спремна на то: остала сам на ногама са подигнута три прста! Тада је и настала она легендарна фотографија… Убрзо је кордон био пробијен, а мени је пришао један човек са шајкачом и рекао: „Браво, девојко!” Иначе, тог дана сам у хотелу „Мажестик” срела и Зорана Ђинђића, и Војислава Коштуницу и Драгољуба Мићуновића… Са још неким, мени непознатим људима, седели су иза неких затворених врата. (…) Невероватно, али после тога се нисам ни закашљала. Ваљда због неке чудне енергије која је владала… (…) Постала сам слика, а не жена која има свој живот. Лепили су плакате с мојим ликом, стављали ме на беџеве, привеске, објављивали насловне стране… Китили су се мојим лицем, а ја сам се сваког дана све више разочаравала. Унесрећивало ме је што нисам била личност, него некакав кип са уздигнута три прста који користи свима осим мени.
