Sve ruši priroda.
Svako zlo i sve što gradi neimar.
Sve što veliča narod.
Svako slovo,
Svakojako čudo.
Slutile su starine loša vremena…
Govorili su u strahu šta su sno-videli,
Poraz čovekovu i stvarnost gorku.
Negde je pogrešio nemaran čovek.
Od čega je sazdan?
Koga to sluša?
Kakva je to tuđina što gubi duše?
Što razdvaja sećanja,
Što zaboravlja sela
I očevu prekor?
Mladi su brodovima bežali.
Zemlju žnjeli na drugome mestu.
Tuđina je bila lepša.
Ostali su nemoćni, na svojoj kori hleba,
Čuvajući vatru,nasledstvo i iskru.
Svoju prostu pamet.
A potomci su govorili sa setom : “Vratićemo se,sačuvaćemo sebe”.
Nadali se skorom susretu bližnjih.
