Strah me je Sanela – Marko Stamenković

by admin

Strah me je da te se setim, imena glasa i lika

Poslednjeg osmeha, kose, očiju u kojima je zastala ponoć

I poželela da se ne probudi, nikada,

Tvog malog sveta u kome se skrivao čitav kosmos

Mojih iluzija, naših srednjoškolskih dana, maturske večeri,

Stanice sa koje si otišla, bez reči, otužnog pogleda;

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi su ostali da zvone, za tobom

Poput ždralova iz mog oka, željni da ti na dlan

Spuste ključ večnosti iz kljuna, koji mi pokloni andjeo,

Nespreman da to učinim sam i ti ode,

Nisi ih čula; ma tebi nije ni bio potreban taj ključ,

Tebi je večnost odavno pripadala,

Tebi je pripadalo sve, sve ono što ja nisam umeo

Da ti pružim i što sam poklanjao pragovima

Nekih pruga duž kojih sam tumarao…

 

Nebo je moglo da bude naš dom, ovaj svet te nije

Zasluživao, na Lilitu te je čekao presto,

Mogla si da gospodariš sazveždjem jutra,

Crni moj biseru, mogla si da ugasiš zvezde treptajem oka,

A ti si izabrala mene i tek tako, odrekla se svega i učinila

Svojim robom jednog zanesenjaka, koji se,

Sasvim slučajno zatekao tu…

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Emenda je strepela da će se jednom roditi jedna

Takva kao ti, na njenu žalost i moju večnu sreću

I nesreću, ta strepnja se obistinila, ali nije

Slutila da ćeš se radjati svakoga dana

I svake noći kad sat otkuca ponoć, onda je

Poželela tvoju smrt, ali u grobnici mog srca

Ostale su ti samo usne, a u grobnici tvojih očiju

Emanda sama…

 

Labudovi su te čekali, kao ladjari, nisam uspeo

Da ih stignem, ni da ti kažem… ono što sada

I nije važno, zaplovili su rekom srebrnom od

Pahulja i odneli te u svoj svet, bez traga,

Bez glasa, rekom bez povratka, početka i kraja;

Mene su odneli gavranovi.

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi i dalje zvone. Oni koji žele mnogo dobiju

I više od toga, ja sam želeo malo i izgubio i

Ono što nisam imao, izgubio mladost i budućnost,

Peščane satove, konje i kočije, osmeh, glas

U koji su me zarobili obzori, izgubio snove,

Izgubio sve.

Vidjaju me, hodan i dalje prugom, i umesto u grudima,

Srce nosim u koferu opsene; neću se sklanjati ako

Začujem pisak, jer će otkucaji iz mog prtljaga

Zaustaviti voz na jedan prag ispred mene, u koliko si

U njemu ti, a ako nisi nije me strah da mu krenem u susret,

Jer kada spustim prtljag sa strane, u meni više neće biti srca,

Neće biti ničega, psi će celu noć da zavijaju,

Sedam puta kriknuće ždral i sedam puta ustrašiti

Kada otključa tu kutiju…..

Stah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

Fear -Katerina Apostolakou

Fear -Katerina Apostolakou

 

Share

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *