Nešto bez naslova – Nikola Zelenković

by admin

Odrastao sam u gradu u kome je devedesetih godina svaka ulica imala bend. Ne mislim na velike gradove povezane dobrom saobraćajnom mrežom, sa velikim gradskim budžetima. Mislim na gradove bez bioskopa, pozorišta, kulturnih dešavanja. Grad u kome se preko jedne decenije na trafici mogao kupiti heroin, trodon, tramadol, valeron, sintrodon, gde se mogla završiti vutra uz kutiju žvaka. Da, nije bilo putovanja prevozom u mračne delove grada, iščekivanje dilera da se pojavi iz neke porušene zgrade. Ne. trafika se nalazila u samom centru grada. U sedmom razredu smo počeli da varimo a neki i dosta pre toga, odlazili bi kod lokalnog dilera na gajbu i pakovali robu za ulicu a za uzvrat dobijali procenat u robi. Tad sam i prvi put video kilogram trave na jednom mestu. Ne. Ne govorim o Bronxu, Bruklinu. Govorim o Srbiji, o jednom malom gradu negde na planeti. Zabava je bila da odes i vidiš kako matori skinsi čekaju autobuse koji su iz sela prevozili Vlahe koji su radili treću smenu, kako bi ih prebili, jer u gradu nije bilo cigana. Gadi ti se? Zašto bi? To je bilo moje odrastanje, i ja sam jedini koji se sad može gaditi ili to osuđivati. Zabavljali su nas još i aparati sa video igricama i fliperi koji su bili postavljeni u Domu Omladine. Panišer. Pang. Kadilak. Aviončići. Te četiri sam najviše voleo. Visili bi tamo po čitav dan. Bežali bi sa časova ili ne bi uopšte išli u školu da bi bili tamo. Mesto na kome se sve dešavalo. Na prizemlju igrice i fliperi a na spratu probe bendova. Neverovatno. Distorzija uživo i zvuk flipera. Nije ti fasinantno? Ili si previse mlad ili nisi znao šta su distorzija i flipper sa 13 godina. Tu su se učili fazoni koji mi i danas koriste. Sad lako provaljujem ljude po prvom osmehu, to me je naučio Dragan Žilavi. Izbačena brada, ožiljci, pljuga u ustima i 100 kila mišića. Čovek sa iskustvom i razbijenim karakterom.

Režim koji je smetao svima puko je u mom osmom razredu. Sloba. SPS. JUL. Gomila ljudi oko mene. Sprejevi. Iscrtavanje siluete stisnute pesnice na najvidljivijim mestima u gradu i pokret OTPOR. Prvi sati provedeni u policiji. Pendreci. Brkovi debelih policajaca i album “10 godina“ Ritma Nereda.

Srednja škola je sa sobom donela dozu veće ludosti. Eksperimentisali smo sa haludžama. Dan u školi shvatali kao izgovor za još jedno teturanje. Ekskurzije na kojima nas je direktorka škole… ili ustanove ili nečega što je bilo sve samo ne škola, prozvala za “duvački orkestar jer smo pušili enormne količine trave. Nije bilo skrivanja, štekovanja. Amsterdam u hotelskoj bašti…” Možda sam malo preterao sa ovako javnim eksponiranjem. Mada nema šta tu preterano da se taji. To sam ja. Ovo je javna stvar. Ili da spomenem neka imena. Tag I buđenje demona prošlosti. Ma kakvi…

Mesto na kome smo voleli još da visimo bio je samački hotel. Neverovatno Dugački hodnici. 9 spratova i na svakom spratu ogomni prostori na otvorenom, nešto nalik terasama. Sati. Dani. Meseci. Godine na njima. Šta smo tamo radili? Uglavnom ništa. Raspredali priče kojih se nešto preterano I ne sećam. Potrošene pare od vozačkog ispita koji sam krenuo da uplatim, koji je bio poklona za 18. rođendan na kartu za EXIT. Bežanje od kuće da se ode na koncert u Beograd ili Novi Sad. Bjesovi. Ritam Nereda. Direktori. Iggy Pop. Misfitsi. Pearl Jam. Obojeni Program. Šaht. Kanda Kodža I Nebojša. Darkwooddub. Kud Idijoti. Ateisti. SMF. Pekinška Patka. Sex Pistolsi. Love Huntersi. Exploited. DLM. PTTB. Eyesburn. Wailersi. Del Arno Band. I još tona koncerata. Adolescencija kakvu ne poznaješ. Onda su mi ubili druga. Najboljeg. Nož. Leš na ulici. Neki su počeli da se raspadaju od male trafike u centru grada. Umro mi je deda. Ja sam onda uzeo diplomu srednje škole I krenuo da lutam. 4 godine Novi Sad. Vojska. 2-3 godine Beograd i povremeno vraćanje u mali gradić negde na planeti. I evo me sad. Banja Luka. Otplaćujem stambeni kredit. Oženjen. Postao otac predivnog I premaštovitig dečaka. Jedna književna nagrada. Objavljivan u zbornicima u Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, Srbiji uglavnom. Fotografija. Guram dalje. Valjda ti je sad jasno zašto podrugljivo gledam na sve one koji su tek sa 20-23 krenuli da izigravaju urbanu ekipu soleći mi pamet o tome kako treba živeti, izlaziti, provoditi se. Zašto stojim u zadnjem redu na koncertima I pijem pivo bez želje da se šutiram ili skačem. Zašto vise ne varim. Zašto teško šta može da me fascinira. Zašto ne trpim autoritete ljudi koji mi nisu dorasli. Zašto nemam selfi fotografije. Zašto planiram da kupim gramofon i gotovo nikad ne gledam televizor a ne ložim se na hipstere. Zašto vise nisam skins, grandžer, metalac, roker… dobro… možda malo panker, ali malo. Zašto pišem kratku prozu. Zašto živim za dan kada ću otići na selo, kupiti dve svinje, par kokošaka I saditi baštu I odlaziti na pecanje iako se to mojoj ženi baš i ne sviđa. Odlutao sam. Ali ništa čudno za jednog sanjara koji lagano puzi ka tridesetoj godini…

Nikola Zelenković

Nikola Zelenković

 

 

Share

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *