Marko Stamenković
Ponekad mi se slučajno sasvim
U topla jutra, il’ sumrak zvezdan
Učini kao da plovim nebom
U rasplinutih vidika bezdan.
Učini mi se da vidim večnost
Kada svežina ispuni zrak,
Kad noćnik vetar s’ daljine pirne
I proćarlija kroz prvi mrak.
Negde u meni žive trenuci
Puni vedrine, spokojni, čisti,
A kada dani k’o ptice prođu
Samo mirisi ostaju isti.
Često, dok sedim na starom panju,
U životvorne aprilske dane,
Osetim život gore u granju,
Osetim lipe i jorgovane.
Učini mi se da i duša
Zajedno s njima poljima plovi
I učine mi se tako bliskim
Sve tajne neba i svi snovi.
Kad s rascvetalih voćnjaka vetar
Pokida tiho cvetove roze
I kada padnu kao suze
Kapi sa tek orezane loze.
Kad zažubore kroz tišinu
Potoci bistri, planinski, plavi
I kada pesmu zrikavci počnu
Ovde u rosnoj, mirisnoj travi.
Učini ti se kako su blizu
Svi ti daleki nebeski zvuci
I i osetiš tako u jednom trenu
Kao da zvezde držiš u ruci.
I odjedanput sve ti je znano
I ništa više nije ti tuđe,
Kad kao lopov, proleće rano
Iznenada ti u dušu uđe.
Osetiš tada u tople dane
Sva tvoja čula poljima jezde,
Zavoliš život, zavoliš grane
I prijateljima nazoveš zvezde.
Kada se plamen istokom prospe,
Zavoliš sve što raste i cveta
I kroz dušu te vedrina ospe
K’o miris kiša u topla leta.
Pozdraviš nebo, pozdraviš ptice,
Pogledaš Suncu u oči pravo
U učini ti se njegovo lice
Kao da kaže i tebi – zdravo –
Odlutaš tako k’o leptir beli
U nepoznate daleke kraje
I pomisliš da će kroz život celi
Tako da ostane, tako da traje.
A kada drugi dolete dani
I s juga kada laste se vrate,
Kad stignu novi sutoni rani
I kada nove donesu sate.
Kad se prošlost tiho prikrade
I kada stignu trenuci sivi,
Ta uspomena na prošle dane
U tebi ostaće večno da živi.
Shvatićeš da si proživeo
Čitavu večnost za sumrak zvezdan
I opet ćeš gledati zaneseno
U rasplinutih vidika bezdan.
Gde su ti dani i tople noći
Zapitaćeš se, tiho, u sebi,
A nebo će se nasmešiti
I reći će ti: „tu su, u tebi“.
