Katedrala – Marko Stamenković

by admin

Predaleko od dana koji još svanuo nije
sam sam. Preda mnom zemlja na dva se dela slama,
tražim sebe u jutru koje se pod njom krije
iz pukotine neba ključala izvire tama.

Ovde ničega nema, osim krvi na maču
istine koja se ote sazvežđu priviđanja,
gde samo krvave zvezde nad ponornicom plaču
za ždralom koji je umro na dan svoga rođendana.

Na jednoj strani Mesec crn, poput katrana stoji,
sa druge blistaju zlatni krovovi Katedrala
tamo gde ničija senka ne želi da postoji,
odviknuta od sebe naivnom prošlošću Grala.

Kojim bi putem pošla, kad razdaljine nema
između tame i svetla, kraja i početka,
na večnu reč dok vreba njegova anatema
na poslednju i prvu bez naslednika i pretka.

Naivno veruju dani: – Sunce se iznova rađa –
jedino ponoć shvata koliko hladan je plamen
iskra; istovetnost nadanja i beznađa
taj znamen istoka jednom kad se izlije u kamen.

Na strani Meseca stojim al’ vidim Katedrale
i, znam da ću se s njima pre nego s ponorom sresti;
Fenikse! uzleti ptico! začuj me Sveti Grale:
ne odrekoh se Boga, već njegovih zapovesti!

Abandoned cathedral

Abandoned cathedral

 

 

o7. X 2oo6.god.!

Share

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *