Poezija

Ka dobrim ljudima – Marko Vlašić

by admin

Negde u vremenu
Kada ti radost popusti
Ti pomisli na nas

Pomisli kako putujemo ka tebi
Da te posetimo
Da te bolnu previjemo
Ušuškamo
I uspavamo
Za neka lepša vremena

Ti tražila si to
Imala si taj pogled
Ka dalekim ljudima
Koji se raduju tebi
Koji su ljubav

Oni se daleko od tebe
Na crvenom nebu neimara
Raduju susretu

Verom u druge
Oni grade put
Kako bi tvoja noga
Lakše
Na sigurno tle stupila

I kada te budu odvodili
Nikako ne gledaj u ponor
Ne gledaj taj svet koji nije vrli

Ti okreni glavu ka hrabrima
Ka dobrim ljudima
Koji su ljubav

On The Transmigration Of Souls - Paul Bond

On The Transmigration Of Souls – Paul Bond


Empiric – Irena Milin

by admin

There’s something dying
in this autumn sun;
Its force consumes me.
Awoken,
my restless steps keep
hurling,
hungry for the streets.

The tempted body surrenders
to the sweetening aroma,
helpless to the forces of nature.
One million uncontrollable moods
change inside,
transforming the sight.

The red silhouettes of a burning sun
drum on top of my eyelids,
and the heart is growing bigger,
beholding the sufferings of the universe.
The pain comes out in slopes down my face.

I sit under a tree,
and the whole world
gets embraced within.
Tawny little leaf,
trapped within my hair
shrivels, discovered;
Take it out gently, put it in my handbag.
It’s the least you can do.


Dragana Papić

by admin
 Toplo krilo, ljubav. U iščekivanju se nižu dani. U bljesku vizije se prepozna tren.
Kroz čipkane zavjese sam prepoznala zlatne niti sunca.
 Oprosti mi, Bože, što sam ogoljela svete tajne, što sam dopustila da ih ljudi
raznesu. Sada ćutim. Mudrost i kazna su se javile istovremeno. Ali, iako su mi riječi sada
nečujne, želim da odjek njihov zapara vječnost, ureže se u svjedočanstva sutrašnjice.
 Jer, meni su riječi utjeha i zaklon. Melem i med. Snaga za svaki novi osmjeh,
neophodan, kao život vrijedan. Meni su mirisi i zvuci u riječima, i molitva da teku ka
ušću, da ne stvaraju brane i virove.
 Jer mi se u prah rasipaju pokušaji da uuobličim trenutak koji vidim u ogledalu i lik
koji stalno mijenja svoja prostranstva neistražena.
 Boli često. Ali i bol je plodno jutro. Pustoš se rađa u srcima onih koji zloupotrijebe
milost. Svaki novi otkucaj tada odjekuje sablasno.
 Ne dajmo da se besjeda završi bilo čime što nije ljubav. Poraz i stid su vapaji
kajanja; grjehovni trn se prelomio.
 Oprosti mi, Bože, za riječi koje nisu ljubav. Oprosti za pustoši koje stvaraju lako,
a brišu teško. Hvala ti na svakom rađanju jutra.
Dragana Papić

Dragana Papić


Dobro su te izmorili – Marko Vlašić

by admin

Jurili su za tobom godinama.
Tražili od tebe sve,
Kako da te konačno slome,
Više nego što tvoje trpljenje može da podnese.

Ti si bežao,
Krio se,
Smišljao revoluciju tela.

Slabe strane tvoje duše,
Gledali su kao na tanjiru.
Kidali svaki zdrav deo.
I raspolućeno zdravlje,
Stavljali u hermetičke tegle.

Nisu ti davali da oslobodiš umetnost,
Masturbaciju,
Erotiku.
Mislili su da si opasan,
Ako se posvetiš seksualnoj revoluciji.

Njihov uspeh je bio taj da te pretvore u zamorče.
Da između tela i duha,
Naprave jaz.
Da ne postoji demokratija,
Sloboda izbora.
Da je množenje veća instanca.

Samo odbrana fašizma u glavama bedno bogatih.
Ideal i treći rajh.

Dakle,
Dobro su te izmorili,
Kontrolom uma,
I sakrivanjem od javnosti.

Nisu davali ni istoriji da oslobodi svoju istinu.
Sakrivali su sva rešenja koje je sirotinja nudila.
Prostim rešenjima,
Za oslobođenje od straha.
Od zatvaranja po logorima smrti.

Jadan je taj vek.
Vek eksperimenata,
Frustriranih buržuja,
Željnih dominacije nad masom.

Elizabeth Bogard

Elizabeth Bogard


Strah me je Sanela – Marko Stamenković

by admin

Strah me je da te se setim, imena glasa i lika

Poslednjeg osmeha, kose, očiju u kojima je zastala ponoć

I poželela da se ne probudi, nikada,

Tvog malog sveta u kome se skrivao čitav kosmos

Mojih iluzija, naših srednjoškolskih dana, maturske večeri,

Stanice sa koje si otišla, bez reči, otužnog pogleda;

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi su ostali da zvone, za tobom

Poput ždralova iz mog oka, željni da ti na dlan

Spuste ključ večnosti iz kljuna, koji mi pokloni andjeo,

Nespreman da to učinim sam i ti ode,

Nisi ih čula; ma tebi nije ni bio potreban taj ključ,

Tebi je večnost odavno pripadala,

Tebi je pripadalo sve, sve ono što ja nisam umeo

Da ti pružim i što sam poklanjao pragovima

Nekih pruga duž kojih sam tumarao…

 

Nebo je moglo da bude naš dom, ovaj svet te nije

Zasluživao, na Lilitu te je čekao presto,

Mogla si da gospodariš sazveždjem jutra,

Crni moj biseru, mogla si da ugasiš zvezde treptajem oka,

A ti si izabrala mene i tek tako, odrekla se svega i učinila

Svojim robom jednog zanesenjaka, koji se,

Sasvim slučajno zatekao tu…

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Emenda je strepela da će se jednom roditi jedna

Takva kao ti, na njenu žalost i moju večnu sreću

I nesreću, ta strepnja se obistinila, ali nije

Slutila da ćeš se radjati svakoga dana

I svake noći kad sat otkuca ponoć, onda je

Poželela tvoju smrt, ali u grobnici mog srca

Ostale su ti samo usne, a u grobnici tvojih očiju

Emanda sama…

 

Labudovi su te čekali, kao ladjari, nisam uspeo

Da ih stignem, ni da ti kažem… ono što sada

I nije važno, zaplovili su rekom srebrnom od

Pahulja i odneli te u svoj svet, bez traga,

Bez glasa, rekom bez povratka, početka i kraja;

Mene su odneli gavranovi.

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi i dalje zvone. Oni koji žele mnogo dobiju

I više od toga, ja sam želeo malo i izgubio i

Ono što nisam imao, izgubio mladost i budućnost,

Peščane satove, konje i kočije, osmeh, glas

U koji su me zarobili obzori, izgubio snove,

Izgubio sve.

Vidjaju me, hodan i dalje prugom, i umesto u grudima,

Srce nosim u koferu opsene; neću se sklanjati ako

Začujem pisak, jer će otkucaji iz mog prtljaga

Zaustaviti voz na jedan prag ispred mene, u koliko si

U njemu ti, a ako nisi nije me strah da mu krenem u susret,

Jer kada spustim prtljag sa strane, u meni više neće biti srca,

Neće biti ničega, psi će celu noć da zavijaju,

Sedam puta kriknuće ždral i sedam puta ustrašiti

Kada otključa tu kutiju…..

Stah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

Fear -Katerina Apostolakou

Fear -Katerina Apostolakou

 


Tvoja pesma je pobeda – Marko Vlašić

by admin

Ne, oni nikada ne pevaju.
Oni su samo budni.
Tebe i mene traže,
Gledaju i čekaju na njihov znak.

Ali ta pesma je čudo
I nije nešto što se već čulo.
Ona je štit,bedem,
Oružje protiv nerazuma.

Ti znaš da ih pesmom rasteraš,
Da ih uplašiš dobro.
Da se u magli izgube,
Da se glavom bez obzira rasture.

Pomozi i nama,
Pesmu da doznamo…
U ovom gluvom dobu.
U ovom snu od života.

I neka ostanu tamo!
Neka budu pesmom pobeđeni.
Neka ih.

hear no evil (haberturk)

hear no evil (haberturk)


Weltschmerz – Dragan Zarić

by admin

Nisam srećan, nisi srećan, nesrećni smo,
bez nade, bez plana za budućnost.
Živimo jedan pored drugoga, napajani mudrošću,
više ne raznajemo šta je dobro a šta zlo.

Jednom sam ti rekao da želim biti srećan,
ti si me gledao, nisi govorio ništa, ćutao si.
Jednom sam te izneverio, jednom je bilo dovoljno,
od tada si prestao da mi veruješ, izdao sam.

Dani su dugi, sivi su, mračni kao pred oluju,
živimo ih tek da ih živimo, reda radi.
Osećamo da naše postojanje nema smisla,
zato slavimo alkohol, drogu i besmisao života…

bespomoćni da uništimo Weltschmerz…

EKV


Beživotna voda – Marko Vlašić

by admin

Očekujemo nove ratove
Borbu za opstanak duša

Monopol tuđina
Rastvorenih kiselina

Lopovi!
Oteti izvori starina

Napredak crnih ljudi
Gledaće samo deca

Danas utočišta mudrosti (svetionici)
Sutra čistilišta očajnika

Novi inžinjeri sudbina
Leteće aždaje

Milioni po logorima
Potomci Čoveka

Jedna klima
Breme prošlosti

Sabirni centri
Posthumnih i nerođenih

Savest i postojanje
Grabež i zavist

Nesavesni psi
Budućeg vremena

 


Kupićeš snove kao bele češljeve po toploj jutarnjoj postelji – Rade Drainac

by admin

Kupićeš snove kao bele češljeve po toploj jutarnjoj postelji
Ljubavlju ovom vetar lišće razvejava
Onde gde moj nemir spava
Čežnja je od labuda belja.

Oh,dalje od tog ponora u srcu sa ove lirske balustrade
Nikad oči njene neće sagledati topli mrak krvi moje
Tako život beskućnika sanjivo ulazi u mračni tunel balade
Bez jauka i piska kao mrtve lokomotive podno šuma.

Kad o ljubavi zborim vidim koliko površne stihove pišem
O nebo je malo za ovo zlo života
Ukoliko slađe tom stravom dišem
Sve dublje u zaboravu srca ka padu pesme nepovratno letim.

Carl Spitzweg - the poor poet

Carl Spitzweg – the poor poet


Dear, If You Change – John Dowland

by admin

Dear, if you change, I’ll never choose again.
Sweet, if you shrink, I’ll never think of love.
Fair, if you fail, I’ll judge all beauty vain.
Wise, if too weak, more wits I’ll never prove.
Dear, Sweet, Fair, Wise, change, shrink, nor be not weak:
And, on my faith, my faith shall never break.

Earth with her flow’rs shall sooner heaven adorn,
Heav’n her bright stars through earth’s dim globe shall move,
Fire heat shall lose, and frosts of flames be born,
Air made to shine as black as hell shall prove:
Earth, Heaven, Fire, Air, the world transform’d shall view,
Ere I prove false to faith, or strange to you.

John Dowland

John Dowland