Pesnici

Čovek sa manom – Dragan Zarić

by admin

Pravičan a preke naravi,
čovek sa manom celog života protiv sebe.
Probao je da otera svoj karakter od sebe,
uvek bi mu se u galopu vratio nazad.

Kada je trebao da ćuti, govorio je,
svi ostali su ćutali, tako je trebalo biti.
Prejakih reči, grubih, on je govorio istinu,
istinu zbog koje je duša njegova krvarila.

Zagledan u budućnost i ono što ona nosi,
u vremenu kada su svi pogled obarali o zemlju.
Jasne vizije, bistog pogleda, on je znao kuda to vodi,
dao je celog sebe, po cenu svega, toj predivnoj slobodi.

Čovek sa manom, težak sam sebi, težak ljudima,
uvek u preispitivanju, uvek na braniku.
Takav je bio čovek sa manom,
kada je prestao da postoji na ovom svetu,
ostao je samo težak krst koji je nosio,
sećanje koje bledi i komad neba nad grobnim mestom.


Jugoslavija – Branko Miljković

by admin

brankoEvo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
Što sagori postaje noć
Što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo, ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednome Moru
Zvezda na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budućnošću
Istraživači pod zemljom, u smrti, vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu, pevači i ikari
Istraživači pod vodom, pesnici nesvesnoga
Tražite, nađite, pretražite sva blaga,
sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum


Hypoxia – Thomas Giles

by admin

pulseYou’ve heard it once before
It’s only up from here
Doubt way down with force
We do all that we can
Yes we do

That’s all you need

Keep movin’, keep swimmin’, keep breathin’

I know you think judgement’s made
There’s no looking down here
Ignore the weight of the wall
‘Cuz it’s only up from here

You’ll go to the place you ride
And love like you’ve always loved
Yes you have

That’s all you need

Keep movin’, keep swimmin’, keep breathin’
Keep movin’, keep swimmin’, keep breathin,
Keep movin’, keep swimmin’, keep breathin’
Keep movin’, keep swimmin’, keep breathin’

Thomas Giles – Hipoxia


Carpe Diem – William Shakespeare

by admin

shakespeareO mistress mine, where are you roaming?
O stay and hear! your true-love’s coming
That can sing both high and low;
Trip no further, pretty sweeting,
Journey’s end in lovers’ meeting–
Every wise man’s son doth know.

What is love? ’tis not hereafter;
Present mirth hath present laughter;
What’s to come is still unsure:
In delay there lies no plenty,–
Then come kiss me, Sweet and twenty,
Youth’s a stuff will not endure.


Noć skuplja vijeka – Petar Petrović II Njegoš

by admin

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!


Dani 1903. – Konstantinos Kavafis

by admin

kavafisNisam ih više našao-tako brzo izgubljene
oči pune poezije,bledo lice
u noćnoj ulici…..
Nisam ih više našao-bejahu moji samo
zahvaljujući sreći,a tako sam ih lako izgubio.
Posle sam žudio u groznici.

Oči pune poezije,bledo lice
i te usne.
I nisam ih više našao.


Crno i belo nisu boje – Dragan Zarić

by admin

Crno i belo nisu boje, sivo je boja,
vidim je kada šetam gradom, posivela lica ljudi,
sivi trotoar koji promiče dok gazim njim,
siva je i zora koja dolazi,
dok sive duše vraćam se iz rudarskog grada kući,
sivilu.

Crno i belo nisu boje, siva su nadanja,
ljudi koje poznajem nose svoje breme,
kažu teško nam je, nema sreće, gazi nas život.
Sive duše nemaju budućnost,
znaju da ih čeka najgori mogući svršetak,
crno nije boja, crno je ono što je naš kraj,
belo je bezlično, izmešano sa crnom…vodi ka…
sivilu.

Max Klinger The Isle of the Dead

Max Klinger The Isle of the Dead


Predictions – Dragan Zarić

by admin

Osećam da nešto nije u redu,
Predictions…sve si dalja i dalja.

Jednom postojao je 4th floor,
ali prestao je da postoji, nova lica, novi ljudi.

Osecam da bliži se kraj, vidi se to,
ne treba da budeš genious da shvatiš kada ti se ljubav gasi.

Hodaš dugo, dani se smenjuju u mesece, dugi su, predugi,
leto u zimu, zima u leto, leto u zimu, godine,
tako to ide, tako mora,
na kraju samo ostaje gorak ukus u ustima,
Predictions are true.


Sada je sve mrak – Dragan Zarić

by admin
Jean Michel Basquiat

Jean Michel Basquiat

Svetla, gase se,
kao gumicom obrisano je sve,
nema više slika, samo zvuci ostaju,
i težak uzdah, breme na grudima,
i bol, neprestana bol koja otupljuje.

Nisam više dete koje se raduje ljudima,
koje osmehom razoružava sumnju,
ne pružam više ruke, ne smejem se,
sve moje šanse, sva moja nadanja,
ostaju zakopana negde u uspomenama stradanja.

Sada je sve mrak,
lica ogrubela i siva, čuje se krik a ne glas,
gledam negde u daljinu, nema Sunca,
čelicno sivi oblaci, ne može kroz njih zrak,
svemu je kraj, sada je sve mrak.


Preživećemo – Dragan Zarić

by admin

Preživećemo,
nastavićemo prosti zbir udisaja i izdisaja,
i tako će biti do krajnjeg rezultata.

Ostaće samo ožiljci,
njihov broj će se uvećavati na srcu,
srazmeran broju ljudi,
koji odlaze iz našeg života.