Pesnici

Boravak u paklu – Artur Rembo

by admin

 

 

Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.Jedne  veceri posadio  sam Lepotu na kolena. – I  našao sam da je gorka. – Izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo,vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželateda bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, ukrvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. Idobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada samgotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi moždavratila apetit. Taj kljuc je milosrde. – Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! “I dalje ceš bitihijena, itd. . . .” uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. “Zasluži smrt sasvim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.” Ah! dosta mi je svega. – Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Očekujuci neke male zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.


Među zvezdama – Laza Kostić

by admin

(Vilovanka)

U po noći preveseljke,

Laza Kostić

Laza Kostić

sa netrenke terevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom, rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamo li licem, OKOM,
ta ponoćna divna java
Mesečinu nadasjava.
Kad sneg škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
»Gospođice, dobro veče!«
Želja moja curi reče:
»Na toj zimi, lele meni,
Tako lako odeveni!
»Evo moje šube crne,
»da vas malo zaogrne!« —
Dotaknuh se, zagrlih je,
manito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu,
što se po mom licu ppocy,
mirisi mi obasuše
svak’ zadisak željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al’ očiju pogled njez’ni’
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis’o sine:
»Majko!« — »Sine!«
odzovu se usta njena,
a iz belih iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila — moja vila. —
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela,
da ga visa spase vela
od zemljina od uvelja:
tako vila pone mene
u prostore vaseljene;
te nebesnom lik lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sveširu, po etiru.

Vasijona pukla pusta.
Već u meni duša susta.,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al’ mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.
Nada mnom se zvezde roje,
namiguju zrakom bledom,
zgledaju se čudnim gledom,
jedna drugu pita redom:
»Od kud ovde ovo dvoje?«
Pa poznavši s bleda lika
neznanoga poznanika
opet jedna drugu pita:
Da l’ da prime iz dubina
hladne zemlje vrelog sina? —
Il’ to možda, nisu zvezde?
To su, je li, one česte
izniklice srca moga,
rascvetanog, širokoga?
A ti zraci nisu zraci,
granoviti to su traci,
što o njima mirno vise
srca moga izniklice.
A oko te divne krune,
neokrunke, svetle, pune,
prozorna se rumen pruža; —
To je, to je svecka ruža.
Svecka ružo, vaseljenko,
sirotanko, nezelenko,
samoranko, svetla senko,
a kamo ti tvog slavuja? —
U to neki zvuk zabruja.
Je l’ oluja?
Il’ bujica
ognjevitih repatica,
Ti nebesnih bludnih guja?
Ni oluja, ni bujica,
to je cvrkut rajskih tica; —
il’ je razleg od pesama
iz najvišeg onog hrama
nad zvezdama?
Po tihotnoj vaseljeni
razležu se zvuci njeni
smrtnom uvu nečuveni;
a u meni? —
K’o tamjana plavi pramak
poletiv sa žrtvenika
u naručju zefirovu
kad se sretne na visina’
s vazdusima viši sila,
te se stanu otimati,
navaljuju, revene se,
ko će da ga pre odnese,
da zvezdanu kadi Nogu
njegovom i njinom bogu: —
Tako mene zvuci lome
u živome srcu mome,
iz nedara da ga nose,
jedni mame, drugi prose,
jedni prete, drugi tuže; —
»Oj, davori, jadni sluše,
»bela vilo, oj davori,
»od kud zvuci, zbori, zbori!«
Očima me vila kori:
»U tebe su oči, ruke,
»zvezda ima zrake, zvuke;
»ti su zvuci, mili druže,
»od slavuja svecke ruže,
»reč načelna sviju vera
»prvi prozor nerazmera,
»rajski krotnik divljeg zvera, —
»Armonija sfera«.
Tako zbore vilske oči,
a u mene svirka toči,
svirka lepa meni tepa:
»Skoči dole, skoči, skoči!
»Da te nose naša krila
»gde je vrelo svakog milja.
»da Ti duša svirku pije,
»svetlost da Ti lice mije
»plamen da ti srce grije,
»divotama žiće sladi,
»a pobratim mesec mladi,
»da te hladi!
»Ne daj se od vile smesti,
»veštica je, zle je svesti,
»Bog bi znao, kuda. jezdi!!«
Kao smeli moreplovac
drevnih priča i vremena,
što je, vezan za katarku,
u bezumlju slatku, žarku,
sluš’o pesme od Sirena,
divnih, mamnih morskih žena: —
tako mene zvuci vuku,
u stostrukom zbore guku:
Jedan veli: — Odi meni!
odvešću te svetloj seni,
zlatnoj zvezdi star-Omira! —
— Mene šalje zrak Šekspira! —
— Meni svira večna lira
Pindara, Anakreona —
— i Miltona — i Birona —
— Šilep — Geta i Tenjira —
Danta — Tasa —
— Kalidasa — —
Tako mene zvuci gone,
a za svakim reči zvone:
»Ne daj se od vile smesti,
»veštica je, zle je svesti,
»Bog bi znao, kuda jezdi!« —
Al’ manuše bela krila,
progovori moja vila:
»Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« —
Reč se ori po prostori,
po zvezdanom vedrom visu,
zvuci bili — pa i nicy. —
U tišini, po visini
nosi vila dalje sina.
Oko mene zvezde blede,
sve se većma gube, rede,
a vila mi prstom kaže
jednu malu svetlucaljku,
oku mome samrtnome
na dnu vidnog domašaja.
Zraka joj se mukom bori,
čas ugine, a čas gori,
čas tinjavog slika gara,
čas je buktac od požara,
čas je bleda, modra, plava,
čas rumena pa krvava.
— Bleda zvezdo, jadna sele,
kakve su te sile smele,
te si tako jadna Tužna,
mučenica, božj’a sužna,
kakav bol u tebi sjaje,
ko u tebi večnost traje,
ko se kaje? —
Krvavo se zvezda smeši,
iz krvavog tog smejutka
neki šapat ko da jeca,
čini mi se, da me kara,
da mi zvezda odgovara.
Al’ ne čujem onog zvuka,
zvonke jeke, mamna guka,
što u svetlij’ njenih druga:
Glasi muka i pokaja,
šapat jada, suzni brizi,
neodoljnih uzdisaja
brojanički, sveti nizi;
stare slave setna hvala,
a skoranjih sramnih zala
osvetnica, — jeka od gusala.

Iza sna se teškog prenu,
Mrak je. Gde sam? — al’ na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al’ me ljuto boli glava —
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava —
ova java!
Nemojte me pitat’ sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i cacyši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! —
Ja vam ne znam reći više,
do što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il’ dok opet — ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.


Ljudi iz oraha – Isidor igić

by admin
Kuća strave V

Kuća strave V
isidorigi.bandcamp.com

otkrij mi sada ko si ti
gde je tvoja ulica
koga čekaš satima
pod krošnjama

nije teško biti sam
to je moja potreba
da li misliš da je pad
ili pobeda

odrazi u jezeru
odlazim u potragu
za kim to je nevažno
stajati je pogrešno

samo korak ili dva
slika je drugačija
noć je dobra prilika
za nestanak

samo korak ili dva
tajni čvor na leđima
ljudi su iz oraha
korena
kaži mi
polazim
i izbroj do sto

ne želim da
me pronađeš
traženje je
cela istina

 


Kuća jasmina – James Douglas Morrison

by admin

dzimŠta su učinili u kući jasmina
čime su danas umilostivili lavove?

Treba mi nov novcijat prijatelj koji ne guši.
Treba mi nov novcijat prijatelj koji ne davi.
Treba mi neko kome nisam potreban.
Vidim da je kupatilo prazno,
Mislim da se neko približava,
Sigurno znate da me prate.

Zašto si bacio Žandara Herca?
Jedinu kartu koju sam računao.

Opet ti kažem,treba mi nov prijatelj.
Nov novcijat i tačka.


Izmena – Spasoje Joksimović

by admin

Nevreme više ne
Sprečava zlobu.
Zlatno tele raskomadano
Tek živi u džepovima
Nepreobražnih individua.

Lica im se iz mržnje klone kiša,
Nesačuvana u skloništu.
Ili koračaju kroz pljusak
Da nanesu zlo.

Oduvek izmenjen,
Gledam svoj sveti strah kod riba.
Od kiša se pod vodom kriju.

 

Vincent Van Gogh - Shoes

Vincent Van Gogh – Shoes


Srbija jeste da jeste – Peko Laličić

by admin

– Protagori

Deo sam mere stvari koje jesu da jesu
i onih koje nisu da nisu

i jesam da jesam
i nisam da nisam
i da me nema u temeljima budućeg
onakvog kakav jesam
jer spoznao sam svetlost duboko u sebi
koju moj sveti narod odslikava na mene
pa sam neuništiv
i ima da me ima
i da jesam i kada nisam
i da jesam zato što jesam
i da budem jer jesam
deo Srbije
koja jeste
i koje ima da ima
dok nas iskonskih ima
dok oči oplođujemo Svetim Savom i Njegošem
i iz nas progovaraju
Marice
Morave
Cerovi
i Kolubare
i niču sunca novovečna

deo smo mere stvari koje jesu da jesu
zbog kojih i Srbije ima
zbog kojih će je i biti dok je svete svetlosti
i dok se ona u krug okreće
pa makar dara prevršila meru
i Berlin pepelio
Pariz rasenio
Vensminster nestao
Vašington propao
Pešta raspeštila
a Beč izbečio

makar oslepeli crni orlovi
svetleće Sopoćani
moraviće Morave
ceriće Cerovi
uspravni i stameni
jer jesu da jesu
da s vremenom
pod ruku koračaju
da niko ne slepi i ništa ne tone
da se Srbin snažno uspravi
i srce poklanja
bližnjim i dobronamernim

n  e  u  n  i  š  t  i  v  !

Eternal-Song Kelly O'Neill

Eternal-Song Kelly O’Neill


Plastic Fantastik – Antonije Pušić

by admin

Ja sam plastični hirurg, plastik fantastik
ugradjujem turbo-sise bombastik
polivinilhlorid silikon elastik
lozi se laik skeptik sholastik

Sužavam mindzu smanjujem tibu
od lopate pravim vrhunsku ribu
samo pljuni lovu genge pare
armaturu u karu erbeg u jaje

Zatežem lice smanjujem njonju
pumpam usne na pet atmosfera
štemujem vilicu na licu anomalije
posuvraćujem kožuricu abartujem genitalije

Depiliram dlake iz nosa uveta
trajno čupam praziluk iz dupeta
samo donesi love pun kufer
ima da ti ugradim njufer

Shvati moje usluge ne može platiti svako
socijalno te ne pokriva na ruku mi ide zakon
odbijam mušterije platežne moći slabe
a ni rodjenu majku ne bi operis’o za dzabe

Ako hoćes da te ljudi stvarno poštuju
da te poštuju dok im uzimas lovu
da radiš privatne vip promocije
za galantnu gospodu izložbe erotskog veša

Moraćes ordinaciju da mi napuniš
kubicima gotovine, kamionom love
avionom novčanica feribotom kesa
samo brdo kesa je sila sa dovoljno stila

Kurvice, pickice, sponzoruse, mackice
fufice, lutkice, turbo-folk pjevacice
maserke PR-menadzerice, hot-line
i ledene televizijske spikerice

U akciju odmah na stiklama gibaj
spotove snimaj akontaciju avans
bakšiš žiralno solarno oralno
istraživanje tržista akceptni nalog

Electron karticu sponzorstvo za projekt
marketing lova pranje ispiranje
odradi ga ispostuj ljubazno sa svima
gazdama, tjelohraniteljima

Strateskim partnerima
ali kad se otrombolji mala
kad dodje do zamora materijala
donesi love pun kufer
ima da ti ugradim njufer

Hipokratova zakletva tjera me da ćutim
al’ moji pacijenti ne cele da se kriju
ne čekaju ni da im izvadim konce
lete odmah na radio televiziju

Imao sam slučaj za mene najbolja reklama
uz šipku plešu sestre blizankinje
baba ćerka i mama i starac fočo, bilder u tange
a kroz tange bubri silikonska salama

A nekada sam k’o budala radio samo humane stvari
za malu platu dežuro operis’o i liječio
u debele knjige oci svake noci bečio
po klinikama volontirao, dupe svoje kečio

Sada radim u struci sam sam svoj gazda
sam sam većinski vlasnik privatnog preduzeća
Saab, Jaguar, Bentley, ja sam čovjek od ukusa

Na balkonu moje vile ne smrdi kaca kiselog kupusa
lozim kamin dok drkam na stenvej
a na klaviru se prevrće mlada pica
u kabinetu u neglizeu cvrkuće sekretarica

Prašinu sa knjiga tvrdih korica
briše francuska sobarica
ispod klavira čuči, puši ga
gimnazijalka ponavljačica

 

Rambo_Amadeus


Polomljena misao – Dejan Stojković

by admin
Dejan Stojković

Dejan Stojković

Još jedna polomljena misao.
Koraci su pucali nad našim glavama.
Polako sam zaključao vrata vernicima,
osušenim korenima.

Jedna jedina reč,
oslepljuje glasove isprekidane…
Ispunjava prazne hodnike.
ostavljene u tami, nedorečene…

Još jedno prividno rešenje.
Odluke se pretvaraju u strahove.
Polako zatvaram vrata njima,
prerušenim glasovima.


Znači,ti bi da budeš pisac? – Charles Bukowski

by admin

BUKOVSKIAko ne navire iz tebe
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čistog mira
iz tvog srca,tvog uma,tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći reči…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš samo zato
da bi odveo žene u krevet…
i ne pokušavaj.
Ako moraš samo da sediš
i pišeš sve to iznova i iznova…
i ne pokušavaj.
Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…
i ne pokušavaj.
Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi…
zaboravi.
Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nađi nešto drugo da radiš.
Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
devojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom…
nisi spreman.
Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.
Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.
Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.
Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva…
i ne pokušavaj.
Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola…
i ne pokušavaj.
Ali zato kad dođe vrijeme
i kad dođe “tvoj red”,
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava
sve dok ne umreš TI
ili dok ne umre TO u tebi.
Nema drugog puta
i nikad ga nije ni bilo.


Talas – Anđela Pendić

by admin

Ja ne razumem vazduh
dok je postojan.
Ni pokrete vode
između kojih se odvija moj govor.
Znam samo za huku stapanja
u dva početka
obeležena sećanjem
na sve što me je oblikovalo
u svoju površinu.
Nem sam, kao i svaki talas dok traje.

A talas sam jedino
u uzbunjenosti kapi
nakon pada ploda.
Saznajem prelazak poslednjeg suda
mutno žutog kao detinjstvo
u trenu kad je prvi
već pomešan sa mehurovima
koji čekaju na rubu.
I ta smrt nije od sudara sa obalom,
to je svetlost kopna,
svetlost peska
teškog od svog preobražaja u ćilibar.

William Turner

William Turner