Pesnici

Ne onaj koji je ovde živeo – Čarls Bukovski

by admin

Već onaj koji je ovde umro;
i ne kada
već kako;
to nije poznati genije
već onaj koji je umro nepoznat;
to nije
istorija država
već životi ljudi.

Bajke su snovi,
nisu laži,
a istina se menja
kao
što se ljudi menjaju
i kad se istina ustali
ljudi
će postati mrtvi
a
insekti
vatra
poplava
postaće
istina.

death of czar lazar - djorđe krstić

death of czar lazar – djorđe krstić


Dopust za odlazak – Emina Selimović

by admin

Dejani

Spakuj svoj kofer.
Da! Možeš otići!
možeš odnijeti svoj osmijeh,
možeš odnijeti svoje orgazmične
ruke koje me čvrsto drže živom,
možeš odnijeti moju vedrinu,
možeš odnijeti polovicu
mene.

Možeš odnijeti i moje snove
i tvoje snove možeš.

Možeš odnijeti sve,
ali,
da se brzo vratiš!

Mjerenje boli je posao
kao i svaki drugi,
samo neka ne traje.
Neka nas ne ubije!

 

leon Spiliar

leon Spiliar


Hey brother, why do you want me to talk? – Kabir

by admin
 Kabir a mystic poet and saint of India

Kabir a mystic poet and saint of India

Hey brother, why do you want me to talk?
Talk and talk and the real things get lost.

Talk and talk and things get out of hand.
Why not stop talking and think?

If you meet someone good, listen a little, speak;
If you meet someone bad, clench up like a fist.

Talking with a wise man is a great reward.
Talking with a fool? A waste.

Kabir says: A pot makes noise if it’s half full,
But fill it to the brim – no sound.


Gruz i ja – Valentina S. Topalović

by admin

Potrebno je mnogo truda
Da je pod prstima ne rastočiš
Kao krunicu pamuka.

Njene usne su japanske.
Neka bleda krv se nazire
Pod sitnim, čajnim
Pegicama.

Moj si čovek
Pečeno Sunce,
Kako da ti ne bude muka.

Sve je to
Mleko i šećerni prah.

Zato ne daš dodir.
Umesto toga žvaćeš duvan.
Umesto toga sipaš dlanove
Po bubnjevima.

Potrebno je mnogo truda
Da ne mrziš vijugavu šemu
Moje kose i taman obruč
Zategnutog struka.

Ja sam sve od čega
Jedan pristojan begunac
Krči svoj put.
Strnjika i blato,
Ugriz i blud.

Zaista, potrebno jeste mnogo.
Sunce, konjakom fino
Kamufliraš taj trud.

Pevaš ti o Gruziji
Ali sve bojiš mojim likom.

Robert Sturua

Robert Sturua


A fine Old English Gentleman – Charles Dickens

by admin

I’ll sing you a new ballad, and I’ll warrant it first-rate,
Of the days of that old gentleman who had that old estate;
When they spent the public money at a bountiful old rate
On ev’ry mistress, pimp, and scamp, at ev’ry noble gate,
In the fine old English Tory times;
Soon may they come again!

The good old laws were garnished well with gibbets, whips, and chains,
With fine old English penalties, and fine old English pains,
With rebel heads, and seas of blood once hot in rebel veins;
For all these things were requisite to guard the rich old gains
Of the fine old English Tory times;
Soon may they come again!

This brave old code, like Argus, had a hundred watchful eyes,
And ev’ry English peasant had his good old English spies,
To tempt his starving discontent with fine old English lies,
Then call the good old Yeomanry to stop his peevish cries,
In the fine old English Tory times;
Soon may they come again!

The good old times for cutting throats that cried out in their need,
The good old times for hunting men who held their fathers’ creed,
The good old times when William Pitt, as all good men agreed,
Came down direct from Paradise at more than railroad speed. . . .
Oh the fine old English Tory times;
When will they come again!

In those rare days, the press was seldom known to snarl or bark,
But sweetly sang of men in pow’r, like any tuneful lark;
Grave judges, too, to all their evil deeds were in the dark;
And not a man in twenty score knew how to make his mark.
Oh the fine old English Tory times;
Soon may they come again!

Those were the days for taxes, and for war’s infernal din;
For scarcity of bread, that fine old dowagers might win;
For shutting men of letters up, through iron bars to grin,
Because they didn’t think the Prince was altogether thin,
In the fine old English Tory times;
Soon may they come again!

But Tolerance, though slow in flight, is strong-wing’d in the main;
That night must come on these fine days, in course of time was plain;
The pure old spirit struggled, but Its struggles were in vain;
A nation’s grip was on it, and it died in choking pain,
With the fine old English Tory days,
All of the olden time.

The bright old day now dawns again; the cry runs through the land,
In England there shall be dear bread — in Ireland, sword and brand;
And poverty, and ignorance, shall swell the rich and grand,
So, rally round the rulers with the gentle iron hand,
Of the fine old English Tory days; Hail to the coming time!

charles-dickens

charles-dickens


Daleko od Johanesburga – Spasoje Joksimović

by admin

To što unosimo jednostavnost
Dokazuje da smo
Osvećeni saznanjima.

Govore da pola života
Nosimo isti nepoderan kaput
I čekamo zaborav
Grada o kome smo slušali.

Da smo se namerno
Navikli na godišnja doba,
Odvojeni iznova od ljudi
Kojima su prirodna.

Da hodočastimo
Starački kutak i vraćamo
Prvolik dalek od ukrasa.

 

 

 


Boravak u paklu – Artur Rembo

by admin

 

 

Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.Jedne  veceri posadio  sam Lepotu na kolena. – I  našao sam da je gorka. – Izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo,vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželateda bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, ukrvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. Idobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada samgotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi moždavratila apetit. Taj kljuc je milosrde. – Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! “I dalje ceš bitihijena, itd. . . .” uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. “Zasluži smrt sasvim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.” Ah! dosta mi je svega. – Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Očekujuci neke male zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.


Među zvezdama – Laza Kostić

by admin

(Vilovanka)

U po noći preveseljke,

Laza Kostić

Laza Kostić

sa netrenke terevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom, rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamo li licem, OKOM,
ta ponoćna divna java
Mesečinu nadasjava.
Kad sneg škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
»Gospođice, dobro veče!«
Želja moja curi reče:
»Na toj zimi, lele meni,
Tako lako odeveni!
»Evo moje šube crne,
»da vas malo zaogrne!« —
Dotaknuh se, zagrlih je,
manito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu,
što se po mom licu ppocy,
mirisi mi obasuše
svak’ zadisak željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al’ očiju pogled njez’ni’
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis’o sine:
»Majko!« — »Sine!«
odzovu se usta njena,
a iz belih iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila — moja vila. —
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela,
da ga visa spase vela
od zemljina od uvelja:
tako vila pone mene
u prostore vaseljene;
te nebesnom lik lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sveširu, po etiru.

Vasijona pukla pusta.
Već u meni duša susta.,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al’ mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.
Nada mnom se zvezde roje,
namiguju zrakom bledom,
zgledaju se čudnim gledom,
jedna drugu pita redom:
»Od kud ovde ovo dvoje?«
Pa poznavši s bleda lika
neznanoga poznanika
opet jedna drugu pita:
Da l’ da prime iz dubina
hladne zemlje vrelog sina? —
Il’ to možda, nisu zvezde?
To su, je li, one česte
izniklice srca moga,
rascvetanog, širokoga?
A ti zraci nisu zraci,
granoviti to su traci,
što o njima mirno vise
srca moga izniklice.
A oko te divne krune,
neokrunke, svetle, pune,
prozorna se rumen pruža; —
To je, to je svecka ruža.
Svecka ružo, vaseljenko,
sirotanko, nezelenko,
samoranko, svetla senko,
a kamo ti tvog slavuja? —
U to neki zvuk zabruja.
Je l’ oluja?
Il’ bujica
ognjevitih repatica,
Ti nebesnih bludnih guja?
Ni oluja, ni bujica,
to je cvrkut rajskih tica; —
il’ je razleg od pesama
iz najvišeg onog hrama
nad zvezdama?
Po tihotnoj vaseljeni
razležu se zvuci njeni
smrtnom uvu nečuveni;
a u meni? —
K’o tamjana plavi pramak
poletiv sa žrtvenika
u naručju zefirovu
kad se sretne na visina’
s vazdusima viši sila,
te se stanu otimati,
navaljuju, revene se,
ko će da ga pre odnese,
da zvezdanu kadi Nogu
njegovom i njinom bogu: —
Tako mene zvuci lome
u živome srcu mome,
iz nedara da ga nose,
jedni mame, drugi prose,
jedni prete, drugi tuže; —
»Oj, davori, jadni sluše,
»bela vilo, oj davori,
»od kud zvuci, zbori, zbori!«
Očima me vila kori:
»U tebe su oči, ruke,
»zvezda ima zrake, zvuke;
»ti su zvuci, mili druže,
»od slavuja svecke ruže,
»reč načelna sviju vera
»prvi prozor nerazmera,
»rajski krotnik divljeg zvera, —
»Armonija sfera«.
Tako zbore vilske oči,
a u mene svirka toči,
svirka lepa meni tepa:
»Skoči dole, skoči, skoči!
»Da te nose naša krila
»gde je vrelo svakog milja.
»da Ti duša svirku pije,
»svetlost da Ti lice mije
»plamen da ti srce grije,
»divotama žiće sladi,
»a pobratim mesec mladi,
»da te hladi!
»Ne daj se od vile smesti,
»veštica je, zle je svesti,
»Bog bi znao, kuda. jezdi!!«
Kao smeli moreplovac
drevnih priča i vremena,
što je, vezan za katarku,
u bezumlju slatku, žarku,
sluš’o pesme od Sirena,
divnih, mamnih morskih žena: —
tako mene zvuci vuku,
u stostrukom zbore guku:
Jedan veli: — Odi meni!
odvešću te svetloj seni,
zlatnoj zvezdi star-Omira! —
— Mene šalje zrak Šekspira! —
— Meni svira večna lira
Pindara, Anakreona —
— i Miltona — i Birona —
— Šilep — Geta i Tenjira —
Danta — Tasa —
— Kalidasa — —
Tako mene zvuci gone,
a za svakim reči zvone:
»Ne daj se od vile smesti,
»veštica je, zle je svesti,
»Bog bi znao, kuda jezdi!« —
Al’ manuše bela krila,
progovori moja vila:
»Kuda jezdi? —- Našoj zvezdi!« —
Reč se ori po prostori,
po zvezdanom vedrom visu,
zvuci bili — pa i nicy. —
U tišini, po visini
nosi vila dalje sina.
Oko mene zvezde blede,
sve se većma gube, rede,
a vila mi prstom kaže
jednu malu svetlucaljku,
oku mome samrtnome
na dnu vidnog domašaja.
Zraka joj se mukom bori,
čas ugine, a čas gori,
čas tinjavog slika gara,
čas je buktac od požara,
čas je bleda, modra, plava,
čas rumena pa krvava.
— Bleda zvezdo, jadna sele,
kakve su te sile smele,
te si tako jadna Tužna,
mučenica, božj’a sužna,
kakav bol u tebi sjaje,
ko u tebi večnost traje,
ko se kaje? —
Krvavo se zvezda smeši,
iz krvavog tog smejutka
neki šapat ko da jeca,
čini mi se, da me kara,
da mi zvezda odgovara.
Al’ ne čujem onog zvuka,
zvonke jeke, mamna guka,
što u svetlij’ njenih druga:
Glasi muka i pokaja,
šapat jada, suzni brizi,
neodoljnih uzdisaja
brojanički, sveti nizi;
stare slave setna hvala,
a skoranjih sramnih zala
osvetnica, — jeka od gusala.

Iza sna se teškog prenu,
Mrak je. Gde sam? — al’ na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al’ me ljuto boli glava —
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava —
ova java!
Nemojte me pitat’ sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i cacyši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! —
Ja vam ne znam reći više,
do što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il’ dok opet — ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.


Ljudi iz oraha – Isidor igić

by admin
Kuća strave V

Kuća strave V
isidorigi.bandcamp.com

otkrij mi sada ko si ti
gde je tvoja ulica
koga čekaš satima
pod krošnjama

nije teško biti sam
to je moja potreba
da li misliš da je pad
ili pobeda

odrazi u jezeru
odlazim u potragu
za kim to je nevažno
stajati je pogrešno

samo korak ili dva
slika je drugačija
noć je dobra prilika
za nestanak

samo korak ili dva
tajni čvor na leđima
ljudi su iz oraha
korena
kaži mi
polazim
i izbroj do sto

ne želim da
me pronađeš
traženje je
cela istina

 


Kuća jasmina – James Douglas Morrison

by admin

dzimŠta su učinili u kući jasmina
čime su danas umilostivili lavove?

Treba mi nov novcijat prijatelj koji ne guši.
Treba mi nov novcijat prijatelj koji ne davi.
Treba mi neko kome nisam potreban.
Vidim da je kupatilo prazno,
Mislim da se neko približava,
Sigurno znate da me prate.

Zašto si bacio Žandara Herca?
Jedinu kartu koju sam računao.

Opet ti kažem,treba mi nov prijatelj.
Nov novcijat i tačka.