Kratke priče

Poseta planeti X – Novak Ristanović

by admin

Dobar dan planeto, dolazimo u miru.
Nemoj se plašiti, nećemo te dirati.
Sve sto ćemo uraditi, malo ćemo te testirati,
da vidimo ima li uslova za život na tebi.
Mi smo sa Zemlje, prelepe, plave planete, utopije ljubavi, oaze lepote.
Ma, sve nam je Bog dao
i vazduh da dišemo,
vodu da pijemo, ženu da volimo…
Ma, nema šta nema, stvarno se istrošio.
Da li je pod hipoteku stavio neku drugu galaksiju
samo da bi nas napravio.
Kako da mu vratimo?
On kaže da je dovoljno samo da Ga volimo,
od zla da se čuvamo i bližnje da poštujemo.
U teoriji kad pogledaš ne može biti lakše.
Samo glup bi mogao da zajebe takvu stvar.
Pa možda je u tome stvar?
Da, to je taj kar.
Kad nas je pravio, pamet nam je izostavio
ili smo je mi možda negde usput izgubili,
pa sad ne umemo da razlikujemo dobro od zla.
Tu počinje naša autodestrukcija.
Kod nas vlada jedno uopšteno pravilo,
prav si ako si bogat, a bogat si ako imaš para,
da bi imao para nisko se udara tako da neko nevin mora da strada.
Ali ne boj se, tebi niko neće ništa uraditi,
imaš našu časnu reč, a naša reč je svetinja.
Samo budi otvorena za saradnju i ako nas zadovoljiš
pusti nas da te naselimo, biće nam lepo.
Nemoj nas odgovarati da te ne bi uništili,
ne treba da ti pričamo kol’ko to ne bismo želeli.
Vidi planeto X “iskreno” ,da ti rečemo,
ne bi ti mi ni dolazili da nam dole nije pečeno.
Tamo odakle dolazimo života više nema jer:
vodu smo zagadili pa nemamo sta da pijemo,
vazduh smo isprljali pa ne možemo da dišemo,
a ono Sunce prokleto samo što nas nije spržilo.
Tol’ko smo se namnožili k’o da nas sto milijardi ima,
pa samo ratujemo da istrebimo šatro niže rase,
ali one stalno kote se i hrane nema za sve.
Zemlja je za nas postala ko za kokošku tepsija.
Mada, dole još veruju da doći će neki mesija
koji će da spere sva sranja koja smo vekovima srali.
Ali ako dodje i odradi posao, optužiće ga da je lud
što se materijalnog blaga javno odrekao pred svima.
Spaliće ga na lomači i opet sve iznova početi.
I sad pitamo mi tebe dokle treba tako?
Sve dok posluju kompanije kao “British American Tobacco”,
a sa druge strane “Philip Moris”, od reklama se smoriš.
Ko više truje ljude oni bestidno se takmiče.
I nisu samo oni, ima tu jos štetočina:
od krtica u zemlji do velikih ratnih zločina,
koji pale ljudima sela samo zato što su druge vere,
uništavaju tudje živote, a neretko i sebe.
I kao sto jedan naš čovek-Vuk reče,
“krv je krv, ona ne zavisi ni od kape koju nosiš,
ni od Boga kom se moliš, ni od barjaka, ni od imena”.
Ona samo tiho teče u našim venama,
bez mirisa i ukusa i uvek iste boje,
a mi se njome zaklinjemo na najstrašniju osvetu,
žrtvujući je ratom, tim podmuklim dželatom.
Nemoj plakati planeto, ne treba nas žaliti.
Sami smo za sebe krivi.
Nego šta ćes ti raditi?
Mi sad idemo i možda se vratimo, čekaj nas.

planet x approaching - dumaker

planet x approaching – dumaker


Nešto bez naslova – Nikola Zelenković

by admin

Odrastao sam u gradu u kome je devedesetih godina svaka ulica imala bend. Ne mislim na velike gradove povezane dobrom saobraćajnom mrežom, sa velikim gradskim budžetima. Mislim na gradove bez bioskopa, pozorišta, kulturnih dešavanja. Grad u kome se preko jedne decenije na trafici mogao kupiti heroin, trodon, tramadol, valeron, sintrodon, gde se mogla završiti vutra uz kutiju žvaka. Da, nije bilo putovanja prevozom u mračne delove grada, iščekivanje dilera da se pojavi iz neke porušene zgrade. Ne. trafika se nalazila u samom centru grada. U sedmom razredu smo počeli da varimo a neki i dosta pre toga, odlazili bi kod lokalnog dilera na gajbu i pakovali robu za ulicu a za uzvrat dobijali procenat u robi. Tad sam i prvi put video kilogram trave na jednom mestu. Ne. Ne govorim o Bronxu, Bruklinu. Govorim o Srbiji, o jednom malom gradu negde na planeti. Zabava je bila da odes i vidiš kako matori skinsi čekaju autobuse koji su iz sela prevozili Vlahe koji su radili treću smenu, kako bi ih prebili, jer u gradu nije bilo cigana. Gadi ti se? Zašto bi? To je bilo moje odrastanje, i ja sam jedini koji se sad može gaditi ili to osuđivati. Zabavljali su nas još i aparati sa video igricama i fliperi koji su bili postavljeni u Domu Omladine. Panišer. Pang. Kadilak. Aviončići. Te četiri sam najviše voleo. Visili bi tamo po čitav dan. Bežali bi sa časova ili ne bi uopšte išli u školu da bi bili tamo. Mesto na kome se sve dešavalo. Na prizemlju igrice i fliperi a na spratu probe bendova. Neverovatno. Distorzija uživo i zvuk flipera. Nije ti fasinantno? Ili si previse mlad ili nisi znao šta su distorzija i flipper sa 13 godina. Tu su se učili fazoni koji mi i danas koriste. Sad lako provaljujem ljude po prvom osmehu, to me je naučio Dragan Žilavi. Izbačena brada, ožiljci, pljuga u ustima i 100 kila mišića. Čovek sa iskustvom i razbijenim karakterom.

Režim koji je smetao svima puko je u mom osmom razredu. Sloba. SPS. JUL. Gomila ljudi oko mene. Sprejevi. Iscrtavanje siluete stisnute pesnice na najvidljivijim mestima u gradu i pokret OTPOR. Prvi sati provedeni u policiji. Pendreci. Brkovi debelih policajaca i album “10 godina“ Ritma Nereda.

Srednja škola je sa sobom donela dozu veće ludosti. Eksperimentisali smo sa haludžama. Dan u školi shvatali kao izgovor za još jedno teturanje. Ekskurzije na kojima nas je direktorka škole… ili ustanove ili nečega što je bilo sve samo ne škola, prozvala za “duvački orkestar jer smo pušili enormne količine trave. Nije bilo skrivanja, štekovanja. Amsterdam u hotelskoj bašti…” Možda sam malo preterao sa ovako javnim eksponiranjem. Mada nema šta tu preterano da se taji. To sam ja. Ovo je javna stvar. Ili da spomenem neka imena. Tag I buđenje demona prošlosti. Ma kakvi…

Mesto na kome smo voleli još da visimo bio je samački hotel. Neverovatno Dugački hodnici. 9 spratova i na svakom spratu ogomni prostori na otvorenom, nešto nalik terasama. Sati. Dani. Meseci. Godine na njima. Šta smo tamo radili? Uglavnom ništa. Raspredali priče kojih se nešto preterano I ne sećam. Potrošene pare od vozačkog ispita koji sam krenuo da uplatim, koji je bio poklona za 18. rođendan na kartu za EXIT. Bežanje od kuće da se ode na koncert u Beograd ili Novi Sad. Bjesovi. Ritam Nereda. Direktori. Iggy Pop. Misfitsi. Pearl Jam. Obojeni Program. Šaht. Kanda Kodža I Nebojša. Darkwooddub. Kud Idijoti. Ateisti. SMF. Pekinška Patka. Sex Pistolsi. Love Huntersi. Exploited. DLM. PTTB. Eyesburn. Wailersi. Del Arno Band. I još tona koncerata. Adolescencija kakvu ne poznaješ. Onda su mi ubili druga. Najboljeg. Nož. Leš na ulici. Neki su počeli da se raspadaju od male trafike u centru grada. Umro mi je deda. Ja sam onda uzeo diplomu srednje škole I krenuo da lutam. 4 godine Novi Sad. Vojska. 2-3 godine Beograd i povremeno vraćanje u mali gradić negde na planeti. I evo me sad. Banja Luka. Otplaćujem stambeni kredit. Oženjen. Postao otac predivnog I premaštovitig dečaka. Jedna književna nagrada. Objavljivan u zbornicima u Makedoniji, Bosni, Hrvatskoj, Srbiji uglavnom. Fotografija. Guram dalje. Valjda ti je sad jasno zašto podrugljivo gledam na sve one koji su tek sa 20-23 krenuli da izigravaju urbanu ekipu soleći mi pamet o tome kako treba živeti, izlaziti, provoditi se. Zašto stojim u zadnjem redu na koncertima I pijem pivo bez želje da se šutiram ili skačem. Zašto vise ne varim. Zašto teško šta može da me fascinira. Zašto ne trpim autoritete ljudi koji mi nisu dorasli. Zašto nemam selfi fotografije. Zašto planiram da kupim gramofon i gotovo nikad ne gledam televizor a ne ložim se na hipstere. Zašto vise nisam skins, grandžer, metalac, roker… dobro… možda malo panker, ali malo. Zašto pišem kratku prozu. Zašto živim za dan kada ću otići na selo, kupiti dve svinje, par kokošaka I saditi baštu I odlaziti na pecanje iako se to mojoj ženi baš i ne sviđa. Odlutao sam. Ali ništa čudno za jednog sanjara koji lagano puzi ka tridesetoj godini…

Nikola Zelenković

Nikola Zelenković

 

 


Mistična svetlost Blagojev Kamena – Marko Vlašić

by admin

Protutnjala mistična svetlost
na kraju sela Blagojev Kamen.

Nestvaran trenutak na početku putovanja.

Kroz dubok sneg i maglu,
ranom zorom,
niko nije mogao da zna,
da pretpostavi barem,
pojavu
te crvene mistične svetlosti.

I celim putem hodočašća smo se pitali
odakle je došla,
šta predstavlja,
i koja je poruka
magličaste svetlosti
u selu Blagojev Kamen….

Balaskas

Balaskas


Moj Život Moja Istina – Jovanka Budisavljević Broz

by admin

Jovanka Broz“Bog mi je dao divan život pored Tita.
Ali koliko godina mi je bilo lepo-još
više godina sam bila progonjena,
mučena i zlostavljana.

O meni su širili strašne laži.Neki bi
i danas hteli da se istina nikada ne
dozna.A ja to neću da dopustim.

I danas velike sile i njihovi agenti ne
daju da se objavi istina,jer im to ne
ide u prilog i zato mene i dan-danas
maltretiraju,jer znam istinu o raspadu
Jugoslavije.

Ali na kraju dođe odozgo onaj inžinjer
koji sve poravna.Da li ću ja doživeti
pravdu neku-ne znam.Volela bih da
doživim.Ali ne znam da li ću.”


Moje žene više nema – Silvija Stojić

by admin

Moje žene više nema. Pokupila je prnje i otišla. Javio sam komšijama, javio konobarima i svima koji me znaju. Došlo mi je da stanem na sred parka i vrisnem : “Moje žene više nema! “, al onda sam došao kući, frižider je bio prazan, orman je bio prazan, tv ugašen. Našao sam u kupatilu na podu njen crveni karmin. Najverovatnije joj je ispao dok je žurila. Ona je uvek žurila i zaboravljala stvari. Ah, tako mi je laknulo što moje žene nema više. Legao sam u krevet i zapao u dubok san. Celu noć sam sanjao kako vodim ljubav sa mojom ženom. Probudio sam se znojav u sred noći i setio se njenog crvenog karmina. Namazao sam usne njime. Ukus je bio sladunjav. Poljubio sam ogledalo da bi ostao trag. Ako se vrati, neka zna da sam ga koristio…

Woman with a Red Shawl - Michael Pracht

Woman with a Red Shawl – Michael Pracht

 


Dnevnik usamljenosti – Silvija Stojić

by admin

Francuska šansona na radiju
sveća koja miriše na vanilu u novom, malom svećnjaku, majka maznula s posla
pirinač u rerni, miriše, spreman
puna kolica lepo nasečenih cepanica za loženje vatre
prazna ulica
ogolelo drvece
život na drugom spratu
pas koji bi po ceo dan da se igra
komšija pozdravlja
kafa i cigarete
jabuka umesto doručka
stari, ispisani papiri, iscepani iz ko zna koje sveske
neočekivana inspiracija
dan kada se osećaš kao da možeš sve i samo da ne padne mrak, samo da
ne padne mrak, sad kad je tako toplo i mirišljavo u kući.

Khoa Le

Khoa Le

 


Susret – Nenad Danilović

by admin

Bilo je rano pre podne kada je Kirk zacuo kucanje na vratima svoga stana.
Bio je vec budan i slusao radio.Ustao je i otvorio.Pred sobom je u polumracnom
hodniku video nejasnu figuru muskarca.
-Jos uvek zivis ovde?-upita nepoznati.
Kirku je glas bio neverovatno poznat.Onda mu je sinulo.
-Kene?!
-Ja sam,covece!
Snazan zagrljaj spojio je dva prijatelja.
-Zar je proslo vec…..koliko godina?-priseca se Kirk.
-Pet.
-Pet-ponovi uz uzdah.

X X X X X

Ken je bio Kirkov skolski drug.Zajedno su poceli da piju,da puse,
da se tuku po gradu.Kada je Kirk “zaglavio” bolnicu u Glavnom Gradu,
Kenet se prijavio za Vojsku i otisao u Ratnu Mornaricu Republike.
Posle uobicajenog vojnog roka,svideo mu se zivot na moru.Zaposlio se
na prekookeanskom brodu “GALEB”.
Ovo je bio njihov prvi susret od Kirkove operacije i Kenovog odlaska u Vojsku.
Ken je obozavao da osvaja vrhove planina cele Juzne Oblasti.
U blizini Malog Grada postojala je planinica nazvana Staro Brdo
Na najvisi vrh-Konorov Greben popeo se najmanje sto puta,a jedini ga je osvojio
sa istocne litice koja je bila neverovatno opasna
Zato je i dobila ime-“Kenetov put”.
-Pa,sta ima novo?-upita Ken posto se zavalio u jedinu fotelju Kirkove sobe.
-Nista,jos uvek sam na nogama.
-Kako je gospodja Gogdon?
-Mislis….Ana?
-Aha.
-Otkud ti znas za to?-upita Kirk podizuci obrve i na trenutak prestade da
sipa kafu koju je upravo skuvao.
-He he,eto znam.Salim se,rekao mi je Mario jutros,sreo sam ga kad je krenuo na biznis.Doci ce kod tebe posle sljake.
-Odlicno.
-Pa,sta je bilo sa Anom?-bio je uporan Ken.
-Nista,-poleko odgovori Kirk-nije trebalo oslobadjati duhove.
-Kakve duhove?-cudio se Ken.
-Duhove proslosti Kene.Ona ne voli mene.
-Sad pricas gluposti.Ja znam da te voli.
-Ona voli nesto maglovito Kene.Voli sliku koju je stvorila o meni.A i odrasla je.
Nikada vise necemo da pricamo o njoj.
-OK.Zivot tece dalje.
Tece-uzdahnu Kirk-Sta si ti radio celo jutro?
-Muvao s po rodnom gradu.Nije se izmenio.Svratio sam malo i do kuce.
Kako je tvoje zdravlje?-upita Ken.
-Vec sam ti rekao.Jos uvek sam na nogama.
-Ozbiljno te pitam.Maroi mi je rekao da se u poslednjih nekoliko mrseci
oko tebe dogadjalo svasta.
Kirk mu do detalja isprica sta se dogadjalo dok mu je prijatelj bio odsutan.
Ispricao mu je i za to da je isao Ani u “svatove”.
Onda ken isprica par svojih dogodovstina
-Egzoticni krajvi,egzoticna pica od kojih si pijan na pogled.Ptice kao iz maste,
zene kakve mozes samo da sanjas.
Kirk je upijao svaku njegovu rec i katkad bi ga prekinuo podpitanjem
-Gde je to bilo?
-U nekoj luci na Tajlandu.-odgovarao bi Ken.
I sve tako dok nije tigao Mario,njihov prijatelj.Kirk je otisao po pice,a Mario je
ostao da slusa reprizu Kenove price.
-Ne pijes vise?!-zgranuo se Ken kada je video da Kirk.njima otvara pivo,a sebi sok.
-Jok.
Mario se samo smejao.
-Svari su se ipak drasticno izmenile kada ova bitanga vise ne pije.Nema veze,ko zna zasto je to dobro.
-Gospodin Mornar je postao i filozof.-smejuci se zakljuci Kirk.
-Tamo na moru ponekad danima nemam posla pa mi se mozak odmara.Veceras idemo u zezanje.Ujutru moram da se popnem do “cika Konora.”
-Znao sam!-uzviknu Mario.
-Sa koje strane?-upita Kirk.
-A sa koje ?!Pa sa istocne,razume se.
-Sto bas ujutru?-upade Mario-Sto ne odmoris malo?
-Do sutra uvece moram da budem na brodu.Oticice bez mene.

X X X X X

Uvece su izasli zajedno i proveli se sjajno.Kenet se nalivao viskijem i pivom kao da pije vodu sa izvora.
Kada su krenuli kuci dogovorili su se da se sutra poslepodne nadju u Borovom parku.
Kada se Kirk ujutru probudio,po starom obicaju ukljucio je radio.
-…je pobedio sa TRI PREMA NULA .Strelci za zelene iz Malog Grada bili su…-slusao je poloako se oblacuci.
A onda, iz zvucnika je cuo nesto od cega mu se digla kosa na glavi
-…grupa strucnjaka iz Centra za ispitivanje ruda i minerala Juzne Oblasti danas ce vrsiti ispitivanja na Starom Brdu.Srusice istocni obronak”Konorovog grebena”…
-BOZE!!!-razdra se Kirk dizuci slusalicu telefona.
-…veruje se da Staro Brdo obiluje retkim mineralima…-cuo je iz zvucnika istovremeno sa zvonjavom Kenovog telefona,gde se niko nije javio-…jos jednom upozoravamo gradjane da ne prilaze…-navukao je cizme i izleteo iz stana ostavivsi vrata otvorena.
Trcao je iako je znao da ne moze da stigne.
-NEEEE.-Kirkov urlik se stopio sa eksplozijom.
Istocni obronak se srusio uz strahovitu buku.Posle tri dana bezuspesnog traganja Kenet Nes Adams po Zakonu Republike proglasen je nestalim,a 21 dan kasnije,mrtvim.
-Kakva simbolika-govorio je Kirk Mariju-Ken je otisao zajedno sa stenom koja je nosila njegovo ime.

X X X X X

Tri meseca kasnije Kirk je “slavio” rodjendan. Vise je to licilo na parastos Kenu nego na rodjendansko slavlje.Svi su govorili samo o nesreci.
Na Kirkovim vratima pojavio se postar noseci telegram cestitku.Posto je potpisao prijem vratio se u sobu.Vec je dobio telegram od brata Cea. Ovaj je bio od njegovog pobratima Pitera,vec je znao.
Kada ga je otvorio i procitao zacenio se ne uspevajuci da dodje do daha. Dodao je telegram Mariju koji ga je pokazao svima.
-Srecan rodjendan bitango.Morao sam da odem jos one noci. Izvini sto se nisam javio.Znas da ne volim rastanke. Vidimo se za par godina.

TVOJ KENET
SINGAPUR
-Kakva budala,on i ne zna da smo ga prezalili-vise za sebe rece Kirk.
Onda je poceo da slavi dvostruki rodjendan-svoj redovni i Kenov vanredni.
KRAJ

Mom prijatelju DZONU, mornaru.

Country roads,take me home


Dobro su te izmorili – Marko Vlašić

by admin

Jurili su za tobom godinama.
Tražili od tebe sve,
Kako da te konačno slome,
Više nego što tvoje trpljenje može da podnese.

Ti si bežao,
Krio se,
Smišljao revoluciju tela.

Slabe strane tvoje duše,
Gledali su kao na tanjiru.
Kidali svaki zdrav deo.
I raspolućeno zdravlje,
Stavljali u hermetičke tegle.

Nisu ti davali da oslobodiš umetnost,
Masturbaciju,
Erotiku.
Mislili su da si opasan,
Ako se posvetiš seksualnoj revoluciji.

Njihov uspeh je bio taj da te pretvore u zamorče.
Da između tela i duha,
Naprave jaz.
Da ne postoji demokratija,
Sloboda izbora.
Da je množenje veća instanca.

Samo odbrana fašizma u glavama bedno bogatih.
Ideal i treći rajh.

Dakle,
Dobro su te izmorili,
Kontrolom uma,
I sakrivanjem od javnosti.

Nisu davali ni istoriji da oslobodi svoju istinu.
Sakrivali su sva rešenja koje je sirotinja nudila.
Prostim rešenjima,
Za oslobođenje od straha.
Od zatvaranja po logorima smrti.

Jadan je taj vek.
Vek eksperimenata,
Frustriranih buržuja,
Željnih dominacije nad masom.

Elizabeth Bogard

Elizabeth Bogard


Nikola Zelenković – Tačka na šarenom plavkastom tepihu

by admin

Razvukla je crvenu liniju karminom po donjoj usni pokušavajući da popuni bore koje su se na njima nagomilavale godinama. Spremanje za posao uvek ju je nervirao. Žena kao žena – umela je da govori kad- kad sebi u tim jutarnjim časovima beskrajno duge kupatilske tišine.  Godine i razdražljiv posao napravili su od njenih stopala tromu i previše osećajnu ženu.

–  Gde li sam samo spustila grickalicu za nokte?  – Glasno je prokomentarisala –

Iza sebe je imala supruga i dvoje dece. Dve majčinske suze, brige, dva majčina iskrena osmeha zbog kojih je disala i zbog kojih se idalje borila ne odustajući. Rad u banci učinio je da je kolege i poznanici doživljavaju kao mrzovoljnu i otresitu osobu, što zapravo nije bilo tačno. Bila je samo neko ko je previše puta iskreno verovao ne dopuštajući nakon silnih razočarenja drugim ljudima da joj se previše približe.

Rumenilo je nanela na obraze i lenjo pogledala u svoj odraz u ogledalu sa smešnim ispranim ružičastim okvirom.

–         To bi bilo to, valjda neću zakasniti obzirom da napolju pljušti i da je saobraćaj usporen. – Pomislila je izlazeći iz kupatila.

U predsoblju je obula čizme sa diskretnom potpeticom i krenula ka vratima kad ju je neko uhvatio pod mišicu.

–         Hajde majko dođi… – rekla je Milena nežno je povlačeći za sobom u dnevnu sobu.

–         Ali pile moje zakasniću na posao… – nasmejala se zbunjeno.

–         Nećeš majko, nigde danas nećeš zakasniti.

–         Zašto ti nisi u školi?

–         Mama, davno sam završila školu. Na master studijama sam. – izustila je Milena umorno sa suznim očima.

–         Nemoguće… – sela je na dvosed gledajući u jednu tačku na šarenom plavkastom tepihu.

–         Skuvaću nam čaj, izuj se…

Milena je obeshrabreno ušla u kuhinju, upalila ringlu proklinjući svet koji nije pronašao lekove koji bi malo usporili napredovavnje Alchajmerove bolesti.

 

 


Kafkino pismo upućeno dugogodišnjem prijatelju,Maksu Brodu

by admin

Dragi Makse,
moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za
knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde
odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i
tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi
moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih
zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami
pošteno spale…

Tvoj Franc Kafka

Kafka - Ian Hughes

Kafka – Ian Hughes