Boravak u paklu – Artur Rembo

by admin

 

 

Nekada, ako se dobro secam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.Jedne  veceri posadio  sam Lepotu na kolena. – I  našao sam da je gorka. – Izružio sam je. Naoružao sam se protiv pravde. Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo,vama je moje blago bilo povereno! Tako sam postigao da iz mog kuha išcili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim. Zvao sam dželateda bih, ginuci, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, ukrvi. Nesreca je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zlocina. Idobro sam izigrao ludost. A prolece mi je donelo užasan smeh idiota. Naposletku, kada samgotovo skiknuo, dokonah da opet potražim kljuc nekadašnje svecanosti koja bi mi moždavratila apetit. Taj kljuc je milosrde. – Ovo nadahnuce dokazuje da sam sanjao! “I dalje ceš bitihijena, itd. . . .” uzvikuje zloduh koji me pocastio tako ljupkim tlapnjama. “Zasluži smrt sasvim svojim apetitima, sa svojim sebicnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.” Ah! dosta mi je svega. – Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! Očekujuci neke male zadocnele podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poucavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listica.

Share

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *