Nije mi se danima izlazilo.
Sedeo sam tako besposlen i ne naviknut na život.
U mislima nisam ništa drugo preturao nego baš to kako cu da zasitim zeludac,
i tu gladnu zelju kako ću da posedujem hranu.
Ta primarna ljudska potreba me je vodila i kroz vreme halucinacije.
Jer naravno, umišljao sam da sam neko i nešto.Da poznajem mnogo toga i da sam iskusan uzivotu.
Borio sam se sa nemanima koji su prodirali u moju podsvest nenadano i nepozvano.
Bivali su sve učestaliji.
Vodili su sopstveni život u mojoj glavi.
Govorili su mi kako je bog mizerija,ništica.kako raspeće ne postoji.Isus je laž.
A u stvarnom svetu, imao sam svađe većih razmera sa ocem i majkom.Bilo je nepodnošljivo da slušam njihova
komunistička vaspitanja.
Naravno,adolescentski pristup je plitak.
Zato sam i dobijao njihove podsmehe.
Takav je moj život bio negde između sedamnaeste i dvadeset-četvrte godine,ukratko.
