Monthly Archives: August 2014

Takva je istina – Dragan Rucić Ruca

by admin

Dobri ljudi uvek stradaju
A loši uvek dobro prolaze
Da li ovi prvi to ne znaju
Ili se ovi drugi snalaze

To je stara priča
Koja i danas važi
Ako misliš drugačije
Ti napiši ili kaži

Pa šta bude da bude
Istina takva ostaje
Pa bunio se ti ili ne
Istina uvek opstaje

Simona Ruscheva - truth

Simona Ruscheva – truth


Prepoznavanje – Enver Muratović

by admin

EnverJednoga ljeta, na pijaci u Baru,
Sasvim nepoznata prodavačica igračaka
Prepoznala je na meni
Čelo moga oca.

Otac je već tada bio mrtav.

Danas me niko ne prepoznaje
Po ocu; ni ja ne nazirem
Ništa njegovo na sebi –
Osim osjećaja da sam mu svakoga dana
Sve bliži!

 


Pogled – Borislav Gvozdenović

by admin

Provejavaju misli –
oko se suzom kvasi,
tren postaje beskraj
u koga se smeštaju časi.

Sa kamena kraj mora
tiho isparava čežnja,
ribar na sred mora
vadi plen iz vežnja.

Klizi niz suvi list
na hladna ramena
i odzvanja glasno
jedna kap skamenjena.

Na Božjoj ravni
jasno obeleženi puti,
glas nevidljive ptice
nebom odlazak sluti.

The Reed

The Reed


Ka dobrim ljudima – Marko Vlašić

by admin

Negde u vremenu
Kada ti radost popusti
Ti pomisli na nas

Pomisli kako putujemo ka tebi
Da te posetimo
Da te bolnu previjemo
Ušuškamo
I uspavamo
Za neka lepša vremena

Ti tražila si to
Imala si taj pogled
Ka dalekim ljudima
Koji se raduju tebi
Koji su ljubav

Oni se daleko od tebe
Na crvenom nebu neimara
Raduju susretu

Verom u druge
Oni grade put
Kako bi tvoja noga
Lakše
Na sigurno tle stupila

I kada te budu odvodili
Nikako ne gledaj u ponor
Ne gledaj taj svet koji nije vrli

Ti okreni glavu ka hrabrima
Ka dobrim ljudima
Koji su ljubav

On The Transmigration Of Souls - Paul Bond

On The Transmigration Of Souls – Paul Bond


Empiric – Irena Milin

by admin

There’s something dying
in this autumn sun;
Its force consumes me.
Awoken,
my restless steps keep
hurling,
hungry for the streets.

The tempted body surrenders
to the sweetening aroma,
helpless to the forces of nature.
One million uncontrollable moods
change inside,
transforming the sight.

The red silhouettes of a burning sun
drum on top of my eyelids,
and the heart is growing bigger,
beholding the sufferings of the universe.
The pain comes out in slopes down my face.

I sit under a tree,
and the whole world
gets embraced within.
Tawny little leaf,
trapped within my hair
shrivels, discovered;
Take it out gently, put it in my handbag.
It’s the least you can do.


Dragana Papić

by admin
 Toplo krilo, ljubav. U iščekivanju se nižu dani. U bljesku vizije se prepozna tren.
Kroz čipkane zavjese sam prepoznala zlatne niti sunca.
 Oprosti mi, Bože, što sam ogoljela svete tajne, što sam dopustila da ih ljudi
raznesu. Sada ćutim. Mudrost i kazna su se javile istovremeno. Ali, iako su mi riječi sada
nečujne, želim da odjek njihov zapara vječnost, ureže se u svjedočanstva sutrašnjice.
 Jer, meni su riječi utjeha i zaklon. Melem i med. Snaga za svaki novi osmjeh,
neophodan, kao život vrijedan. Meni su mirisi i zvuci u riječima, i molitva da teku ka
ušću, da ne stvaraju brane i virove.
 Jer mi se u prah rasipaju pokušaji da uuobličim trenutak koji vidim u ogledalu i lik
koji stalno mijenja svoja prostranstva neistražena.
 Boli često. Ali i bol je plodno jutro. Pustoš se rađa u srcima onih koji zloupotrijebe
milost. Svaki novi otkucaj tada odjekuje sablasno.
 Ne dajmo da se besjeda završi bilo čime što nije ljubav. Poraz i stid su vapaji
kajanja; grjehovni trn se prelomio.
 Oprosti mi, Bože, za riječi koje nisu ljubav. Oprosti za pustoši koje stvaraju lako,
a brišu teško. Hvala ti na svakom rađanju jutra.
Dragana Papić

Dragana Papić


Dobro su te izmorili – Marko Vlašić

by admin

Jurili su za tobom godinama.
Tražili od tebe sve,
Kako da te konačno slome,
Više nego što tvoje trpljenje može da podnese.

Ti si bežao,
Krio se,
Smišljao revoluciju tela.

Slabe strane tvoje duše,
Gledali su kao na tanjiru.
Kidali svaki zdrav deo.
I raspolućeno zdravlje,
Stavljali u hermetičke tegle.

Nisu ti davali da oslobodiš umetnost,
Masturbaciju,
Erotiku.
Mislili su da si opasan,
Ako se posvetiš seksualnoj revoluciji.

Njihov uspeh je bio taj da te pretvore u zamorče.
Da između tela i duha,
Naprave jaz.
Da ne postoji demokratija,
Sloboda izbora.
Da je množenje veća instanca.

Samo odbrana fašizma u glavama bedno bogatih.
Ideal i treći rajh.

Dakle,
Dobro su te izmorili,
Kontrolom uma,
I sakrivanjem od javnosti.

Nisu davali ni istoriji da oslobodi svoju istinu.
Sakrivali su sva rešenja koje je sirotinja nudila.
Prostim rešenjima,
Za oslobođenje od straha.
Od zatvaranja po logorima smrti.

Jadan je taj vek.
Vek eksperimenata,
Frustriranih buržuja,
Željnih dominacije nad masom.

Elizabeth Bogard

Elizabeth Bogard


Strah me je Sanela – Marko Stamenković

by admin

Strah me je da te se setim, imena glasa i lika

Poslednjeg osmeha, kose, očiju u kojima je zastala ponoć

I poželela da se ne probudi, nikada,

Tvog malog sveta u kome se skrivao čitav kosmos

Mojih iluzija, naših srednjoškolskih dana, maturske večeri,

Stanice sa koje si otišla, bez reči, otužnog pogleda;

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi su ostali da zvone, za tobom

Poput ždralova iz mog oka, željni da ti na dlan

Spuste ključ večnosti iz kljuna, koji mi pokloni andjeo,

Nespreman da to učinim sam i ti ode,

Nisi ih čula; ma tebi nije ni bio potreban taj ključ,

Tebi je večnost odavno pripadala,

Tebi je pripadalo sve, sve ono što ja nisam umeo

Da ti pružim i što sam poklanjao pragovima

Nekih pruga duž kojih sam tumarao…

 

Nebo je moglo da bude naš dom, ovaj svet te nije

Zasluživao, na Lilitu te je čekao presto,

Mogla si da gospodariš sazveždjem jutra,

Crni moj biseru, mogla si da ugasiš zvezde treptajem oka,

A ti si izabrala mene i tek tako, odrekla se svega i učinila

Svojim robom jednog zanesenjaka, koji se,

Sasvim slučajno zatekao tu…

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Emenda je strepela da će se jednom roditi jedna

Takva kao ti, na njenu žalost i moju večnu sreću

I nesreću, ta strepnja se obistinila, ali nije

Slutila da ćeš se radjati svakoga dana

I svake noći kad sat otkuca ponoć, onda je

Poželela tvoju smrt, ali u grobnici mog srca

Ostale su ti samo usne, a u grobnici tvojih očiju

Emanda sama…

 

Labudovi su te čekali, kao ladjari, nisam uspeo

Da ih stignem, ni da ti kažem… ono što sada

I nije važno, zaplovili su rekom srebrnom od

Pahulja i odneli te u svoj svet, bez traga,

Bez glasa, rekom bez povratka, početka i kraja;

Mene su odneli gavranovi.

Strah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

 

Akordi i dalje zvone. Oni koji žele mnogo dobiju

I više od toga, ja sam želeo malo i izgubio i

Ono što nisam imao, izgubio mladost i budućnost,

Peščane satove, konje i kočije, osmeh, glas

U koji su me zarobili obzori, izgubio snove,

Izgubio sve.

Vidjaju me, hodan i dalje prugom, i umesto u grudima,

Srce nosim u koferu opsene; neću se sklanjati ako

Začujem pisak, jer će otkucaji iz mog prtljaga

Zaustaviti voz na jedan prag ispred mene, u koliko si

U njemu ti, a ako nisi nije me strah da mu krenem u susret,

Jer kada spustim prtljag sa strane, u meni više neće biti srca,

Neće biti ničega, psi će celu noć da zavijaju,

Sedam puta kriknuće ždral i sedam puta ustrašiti

Kada otključa tu kutiju…..

Stah me je da se setim, strah me je da zaboravim.

Fear -Katerina Apostolakou

Fear -Katerina Apostolakou

 


Nikola Zelenković – Tačka na šarenom plavkastom tepihu

by admin

Razvukla je crvenu liniju karminom po donjoj usni pokušavajući da popuni bore koje su se na njima nagomilavale godinama. Spremanje za posao uvek ju je nervirao. Žena kao žena – umela je da govori kad- kad sebi u tim jutarnjim časovima beskrajno duge kupatilske tišine.  Godine i razdražljiv posao napravili su od njenih stopala tromu i previše osećajnu ženu.

–  Gde li sam samo spustila grickalicu za nokte?  – Glasno je prokomentarisala –

Iza sebe je imala supruga i dvoje dece. Dve majčinske suze, brige, dva majčina iskrena osmeha zbog kojih je disala i zbog kojih se idalje borila ne odustajući. Rad u banci učinio je da je kolege i poznanici doživljavaju kao mrzovoljnu i otresitu osobu, što zapravo nije bilo tačno. Bila je samo neko ko je previše puta iskreno verovao ne dopuštajući nakon silnih razočarenja drugim ljudima da joj se previše približe.

Rumenilo je nanela na obraze i lenjo pogledala u svoj odraz u ogledalu sa smešnim ispranim ružičastim okvirom.

–         To bi bilo to, valjda neću zakasniti obzirom da napolju pljušti i da je saobraćaj usporen. – Pomislila je izlazeći iz kupatila.

U predsoblju je obula čizme sa diskretnom potpeticom i krenula ka vratima kad ju je neko uhvatio pod mišicu.

–         Hajde majko dođi… – rekla je Milena nežno je povlačeći za sobom u dnevnu sobu.

–         Ali pile moje zakasniću na posao… – nasmejala se zbunjeno.

–         Nećeš majko, nigde danas nećeš zakasniti.

–         Zašto ti nisi u školi?

–         Mama, davno sam završila školu. Na master studijama sam. – izustila je Milena umorno sa suznim očima.

–         Nemoguće… – sela je na dvosed gledajući u jednu tačku na šarenom plavkastom tepihu.

–         Skuvaću nam čaj, izuj se…

Milena je obeshrabreno ušla u kuhinju, upalila ringlu proklinjući svet koji nije pronašao lekove koji bi malo usporili napredovavnje Alchajmerove bolesti.

 

 


Tvoja pesma je pobeda – Marko Vlašić

by admin

Ne, oni nikada ne pevaju.
Oni su samo budni.
Tebe i mene traže,
Gledaju i čekaju na njihov znak.

Ali ta pesma je čudo
I nije nešto što se već čulo.
Ona je štit,bedem,
Oružje protiv nerazuma.

Ti znaš da ih pesmom rasteraš,
Da ih uplašiš dobro.
Da se u magli izgube,
Da se glavom bez obzira rasture.

Pomozi i nama,
Pesmu da doznamo…
U ovom gluvom dobu.
U ovom snu od života.

I neka ostanu tamo!
Neka budu pesmom pobeđeni.
Neka ih.

hear no evil (haberturk)

hear no evil (haberturk)