Monthly Archives: February 2014

Žetva – Lena Dagović

by admin

Pukotine su sačinjene od bivših koraka

Uniforme kostura raskrvavljene na slepim dlanovima stolova

Dok se doljnji krik poveravao oštricama

Dno je prebivalo u savesti bodeža

 

Plast vena voštenih tela vatra je izustila

U već načete krike nekadašnjih usana

U sluhu sečiva sazrevam u krv sporednih nestajanja

Sa druge strane pogleda i vetar zri u noževima bez dodira

 

Daltonista će spokojno saslušati sve moje boje posle kasapljenja

Savršeni su vosak i plamen ne otiču u istim pravcima

U stanju duplog dna vazduh kalemi izraz voska među prstima

Plamen u vis obaljen neuhvatljiv je veštinom balsamovatelja

Ana Mendieta

Ana Mendieta


F.M.Dostojevski – O Smehu

by admin

dostojevski

 

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno.

Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu.

Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.


Poštovani druže Borisavljeviću – Srboljub Mitić (pesnik)

by admin

srboljub_pismo


Crni čovek – Sergej Jesenjin

by admin

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru,
Pustoši mozak – alkohol.

Glava moja maše ušima,
ko krilima ptica bleda.
Na vratu su joj noge
Što gube sve više moć.
Crni čovek
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da –
Da zaspim svu noć.

Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
I, mrmljajuć nada mnom
Ko nad umrlim monah,
Čita mi život
O probisvetu i nekoj kulizi,
Zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
Crni, crni!

“Počuj, počuj –
Mrmlja mi i veli –
Mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
Živeo u zemlji
Najodvratnijih
Hulja i šarlatana.

U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
I mećave počinju,
Prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
Veliki
I prvog reda.

Bio je divan,
uz to poeta,
Mada s nevelikom
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četeres leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.

Sreća je – zboraše on –
Veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
Nesrećne su, ko cvetovi,
ne mari ništa
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.

U oluji, u buri,
Kraj nedaća svih,
Uz teške gubitke
I uz tugu kletu
Biti nasmejan, prirodan i tih,
Najveća je umetnost na svetu.”

“Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
I zato ne presedaj!
Našto mi život
Pesnika od skandala!
Drugom ti to brajko,
čitaj i pripovedaj.”

Crni čovek me gleda,
Uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala –
Ko da mi reći želi
Da sam lopuža, hulja,
Koja je nemilosrdno
Nekoga opljačkala.

***********************

Prijatelju moj, prijatelju moj,
Bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
Vetar iznemogo,
Il što ko on šumu u septembru
Pustoši glavu – alkohol.

Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
Ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
Krečnjak prtinast, suv,
I drveta, ko konjanici,
U vrtu stoje sred kruga.

A negde ptica plače,
Noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
Kopitom topot lak.
I opet onaj crni
U naslonjaču mi seda,
Podignuv svoj cilindar
I zabaciv nemarno frak.

“Počuj, počuj! –
Krklja mi u lice i klima,
I naginje se
Sve više, pogledom prati –
Ne videh nikoga dosad
Međ podlacima
Da tako nepotrebno
Od nesanice pati.

Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je “bona”.
Zar još dodati nešto
Svetu sna, uz mimiku?
Možda će, okruglih bedara,
Tajno doći “ona”,
Da joj čitaš svoju
Trulu i tešku liriku?

Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita,
U njima uvek nalazim
Romane znane i bolne –
Kako čupavoj studentkinji
Dugokosa rita
Priča o svetovima,
Dršćuć od strasti polne.

Ne znam, ne pamtim
U jednome selu,
Možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi
Življaše mališan
U kući seljačkoj
Žutih vlasi
I očiju plavi…

I porastao je,
Uz to poeta,
Mada s nevelikom,
Al ozbiljnom snagom,
I neku ženu
Od preko četrest leta
Zvao je laficom
I svojom dragom.”

“Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
Ta slava mrska.”

Besan sam, razjaren,
I leti palica moja
Pravo u njušku
Da mu nos razmrska.

******************

Umro je mesec,
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam…
I parčad ogledala…

galina benislavskaya

galina benislavskaya


The Prayer of Tarkovsky’s Stalker

by admin

Let everything that’s been planned come true. Let them believe. And let them have a laugh at their passions. Because what they call passion actually is not some emotional energy, but just the friction between their souls and the outside world. And most important, let them believe in themselves. Let them be helpless like children, because weakness is a great thing, and strength is nothing. When a man is just born, he is weak and flexible. When he dies, he is hard and insensitive. When a tree is growing, it’s tender and pliant. But when it’s dry and hard, it dies. Hardness and strength are death’s companions. Pliancy and weakness are expressions of the freshness of being. Because what has hardened will never win.

Stalker


Neizvesna starost

by admin

Teško će njihovoj starosti biti

Teški snovi
Slabo spavaće
Nesanica i suze

Samo da neko o njima brigu vodi

Nemirne misli
Strah od nepoznatog

Ako sami ostanu
Razum gubiće

Izgubiće sve
Nestajaće

Samo da neko o njima brigu vodi

Hermitage Castle

Hermitage Castle


Pink Floyd – Shine On You Crazy Diamond

by admin

 

syd_shine


Kotao – Tin Ujević

by admin
Tin Ujević

Tin Ujević

Velika strepnja od budućih stvari,
od mora dubine,
od strave crnine,
u meni kipi, i ključa, i vari,
ogromna strepnja od budućih stvari,
golema strepnja od idućih stvari.
Crne sablasti grotesknih grimasa
krvave vrpce preko bola stare,
prema mojih misli na mom tajanstvu.
Muče me prostranstva. Muče me božanstva.
Javlja mi se Svemir u mojoj širini,
meni riče hijena,
mene grli žena,
zaglušen je čekić srca u tišini,
zjapi mračna kripta
staroga Egipta,
mene dave knjige iz prašnoga reda,
mene truje kreda,
i bodu me pera, i kinje me skripta.
Grije, grije voda u mojemu kotlu,
praska, praska iskra usred moje peći,
čelo je u potu, i hvala Teotlu*
u grudi je požar veći stao peći,
žeći:
Rujne vaseljene, himne sa Selene,
ili onda teški duvar Louvra,
talas Duvra,
mnoge čežnje bezimene što se pjene.
Uzalud na me čekao je Budha
sa lotosovim cvijetom
i sa boljim svijetom.

Juče ranjen čovjek, ja sam danas luda,
idem — ne znam kuda.
Udes nema suda,
sjenka neba svuda
kuda se uzluda.
Put —
brut,
nedostignut,
muči put,
pregrčenu, pogrušenu plot:
HOĆE LI U MOZGU DA MI ZVIJEZDE
SINU?
ili ću da svenem u nijemoj bjelini?
ili ću da odem u zimu i tminu,
zimi i tišini,
zimi i tišini,
zimi i tišini?

Pjena mojih misli na mome tajanstvu!
Prosvjeduju mora, neshvaćena mora,
rikom svojih hora, sramljiva mora,
nevoljna mora,
a dotle, a dotle,
muče me prostranstva, muče me božanstva!
a dotle, a dotle —
(pjeno mojih misli na moru Tajanstva!)
da ne pukneš, srce! Da ne paneš, Jelo!
Da ne prasneš, čelo! Da ne prasneš, Kotle!
Kotle! Kotle!


Saputnici – Marko Vlašić

by admin

Znaš li kako i gde će nas smestiti?
Tebe pitam –
Nikog drugog ni nemam
Osim tebe,
Saputniče.

Mi potražujemo taj put,
Kao slepci, pod svetlošću dobrote.
Baš tamo, gde bi hiljadu puta mogli izgubiti.

Oslabljeni tražimo Istok.
Ali nam je sreća garant
Jer hodamo zajedno.

Znaj da mnogi ne zaboravljaju prošlost.
Osećaju ljubav,
Žive mudrost,
Čekajući promene.

Posle svega,
Narodi će ispiti gorak pehar tereta.
Biće teško,
Jedva podnošljivo.
Ali to je ključ.
To je razum koji će pobediti.

I nema ograničenja narodu koji se okreće Istoku i Suncu.
Narodu koji vapi za radošću.

Nema ograničenja.

Vangelis

Vangelis


A Noiseless Patient Spider – Walt Whitman (1819 – 1892 / New York)

by admin

A noiseless, patient spider,
I mark’d, where, on a little promontory, it stood, isolated;
Mark’d how, to explore the vacant, vast surrounding,
It launch’d forth filament, filament, filament, out of itself;
Ever unreeling them—ever tirelessly speeding them.

And you, O my Soul, where you stand,
Surrounded, surrounded, in measureless oceans of space,
Ceaselessly musing, venturing, throwing,—seeking the spheres, to connect them;
Till the bridge you will need, be form’d—till the ductile anchor hold;
Till the gossamer thread you fling, catch somewhere, O my Soul.

Walt Whitman - Dana Keller

Walt Whitman – Dana Keller