Monthly Archives: September 2012

Čarls Bukowski – Nasmejano Srce

by admin

charles-bukowskiTvoj život je tvoj život.

Ne daj da utone

u bolesnu vlagu pokornosti.

Budi na oprezu

uvek postoje izlazi.

….negde ima svetla.

Možda nema mnogo svetla

ali bolje i to nego mrak.

Budi na oprezu.

Bogovi će ti ponuditi šanse.

Spoznaj ih,ostvari ih.

Ne možeš da pobediš smrt,

ali možeš da pobediš smrt u životu,

ponekad.

I što češće to činiš

biće više svetla.

Tvoj život je tvoj život.

Znaj to dok ga imaš.

Ti si čudo.

Bogovi čekaju da uživaju

u tebi.

 

 


Za sitnu lovu

by admin

Zašto kupuješ njihove duše,

McFadden_Crying_Child

McFadden_Crying_Child

za tu svotu novca ?

NJihovi porazi su njihovi,

i ničiji drugi .

 

Zašto kupuješ njihov strah ?

ljudska duša je sazdana takva,

da budi se i spava ponovo .

 

A narodi znaju svoj kraj.

I ne treba im lova,

za premeštaj .

 

 

 

 

 


Čarls Bukovski: 59 centi kilo

by admin

Volim da gluvarim po običnim mestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previše blizu
jer će početi
da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u restoranima,
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica
odeću…
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
Ja sam kao rendgen
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam ih u najboljem svetlu.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mestima.
Žao mi je svih nas
ili drago za sve nas
uhvaćene žive
i kao takve zbunjene.

Ne postoji ništa bolje od naše
komičnosti,
ozbiljnosti i
naše glupavosti
kupujući čarape,
mrkve,
žvake,
časopise,
kondome,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi u to ime da zapalimo
ogromnu vatru radosti
i da čestitamo sebi
na našoj izdržljivosti.

Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mestima
ljudi mi se otvaraju,
a i ja njima.

Žena u 03:35 posle podne
vaga purpurno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu
sa motivima belih cvetova
a zatim uzima grožđe
i pažljivo ga stavlja u belu papirnatu
vrećicu.

Samo taj prizor te dovoljno prosvetljuje.

Generali i doktori mogu i da nas ubiju
ali mi smo ipak
pobedili.


Vasko Popa – Daleko u Nama

by admin

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu

Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja

Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod

Ruše se stubovi koji nebo drže

Klupa sa nama polako
U prazno propada

Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju

Kroz oči kroz čelo
Reči će nam proklijati

Razbežali se dani

Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti

Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju

Istrčali smo iz grudi

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj

Livadu mi prostireš
Na grudima svojim

Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim

Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa tepavica
Berem

Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

Bez rvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale

Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže

I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio

Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću

Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla

Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena

I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica

Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
Na zemlju da sleti

Među dlanovima
Grejao sam ulicu
Kojom si se vratila

Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu

Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio

Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji

Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu


Vladimir Majakovski – Oblak u pantalonama

by admin

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
“Doc’u u cetiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje –
od gvozdja hladnog –
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza –
do djavola s njim! –
dosla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skacu
i vec –
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao “na!”
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: “Da, znate, ja cu da se udam.”
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
“Dzek London, novac, ljubav, strasti” –
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja” Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam –
“ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobicno posten”.
Marija,
vidis –
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis –
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica –
”devojke Majakovskog” –
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci – opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah – Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.


Težak napor iz dobrote (nadanja jednog vernika)

by admin
Grenada sculpture

Grenada sculpture

Misliš li ti da radiš pravu stvar,
kada kažeš da voliš da pomažeš ljudima?

Nadaš se da će ti Bog uzvratiti ljubavlju….

A kako ćeš se tada pravdati,
ako sa namerom sagrešiš,
iskušenjima obasut?


Ne mogu da sviram više – Marko Vlašić

by admin

Loše se osećam
i imam strah od nečeg nepoznatog.

Nisam ti ja više za ovaj posao,
nemam ni snage ni volje .

Moraću nešto da preduzmem,
da se odmaram,
da ne mislim o vama.

Prepustiću se njoj da me vodi
da me odvede što dalje od vas,
jer, sa vama više ne mogu.

Frenky


Još uvek podnosim – Marko Vlašić

by admin

Moja suza njima ništa ne vredi

 

Brinem o njima

a gorčinu osećam

 

Gledam ih

 vidim ono što ne bi trebalo da vidim

i sve to umesto njih podnosim

i težinu i radost

 

Borbu vodim sam

jer ni sa kim nemam da reknem

ono što boli me

 

A držite me  jedino vi

vi čiste duše

i neiskvarene

 

 


Može biti istina

by admin
vrteska momo kapor

vrteska momo kapor

Ne mora sve to ništa da znači.

Ponekad na trenutak se pojavi 

Pred nama je,

Vidimo je,

Gledamo,

Ali nema dodirivanja.

Nema…

Jer nije naša.

 

Obećana je ljubav  kolenima unazad,

Nekome, ko zna da čuva i neguje.

 

Tu se nalazimo mi,isključeni,

Koji nismo pazili,

Već se smejali i rugali.

To može biti istina,

Jer poroda za nas, možda nema.


Konačna reč

by admin

 

Nemam tu konačnu reč da vam izustim

da vam osvetlim put u mraku

da lakše izađete iz tih tmina i okova

 

Nemam tu konačnu reč da vam izustim

i pogledam vas osmehom radosnog sina

na tom putu

 

Nisam se trudio do krvi

da vam se nađem

da vam rane previjem

i noge operem

 

Nemam tu konačnu reč da vam izustim

i osvetlim dušu koja u bespuću tumara

ovosvetskim  sanjarijama

 

Nisam se previše ni trudio

da

priznajem

 

Nisam radio za našu korist

niti se barem batrgao

 a tako predugo smo spavali

ovako neosvetljeni

i neosvešćeni